Atha Sadhu-sanga (četvrti deo)

Moja namera je bila da studiram kompletnu glavnu literaturu Gaudija Vaišnavizma od Maharadža, a za to vreme bi studirao Sad-daršane, kao na primer Njaju i Vaišesiku, od drugih učitelja . Moja logika je bila da niko drugi nije mogao da podučava Gaudija literaturu osim njega, dok su ostali bili stručni u Sad-daršanama, i da zbog toga ne bi trebao da trošim Maharadžijevo vreme za proučavanje ostale literature. Maharadži je to znao, ali je jednog dana samo rekao da želi da me podučava i Sad-daršanama. Bio sam veoma srećan kada sam to čuo. Počeo je sa podučavanjem Sloka-vartika Kumarila Bhate i Njaja-sidhanata-muktavali Višvanatha Panćhanane. Prva je bila knjiga Purva-mimamaše a druga Njaje. Bile su veoma različite. Maharadži je bio veliki Naijajika. Više je voleo titulu Njajačarje za sebe bez obzira na to što je imao diplome u svim daršanama. Obično niko ne bi bio u stanju da predaje iz ovih knjiga bez prethodne pripeme za časove, osim učitelja koji su ih redovno predavali. Maharadži međutim nije imao vremena da se pripremi. Ispričao mi je kako je veoma naporno učio u svojim studentskim danima i da je studirao pod najboljim profesorima u Banarašu, i da je zbog toga mogao da ih predaje i bez pripreme – čak i posle toliko godina.

Naučio sam toliko toga samo ga posmatrajući. Većinu hramskih službi je radio sam, kao na primer čiščenje ispred hrama, branje cveća i tulasi listova za obožavanje, i spremanje bhoge za božanstva. Nije prihvatao pomoć bilo koga za obožavanje božanstva, sam bi služio krave – čak i mlevenje brašna za njihovu ishranu– i lično je kuvao i služio sve ukućane ašhrama.  Jeo je samo jedan obrok dnevno, u 5 popodne;  pre toga ne bi popio ni kap vode.

Bio je savršeni primer bhakte. Nije samo držao propovedi, sedeći na uzvišenom mestu. Nije ništa radio da bi pokazao ili impresionirao druge. Uvek je bio u raspoloženju služenja. Šta god da je radio, radio bi sa potpunom poslećenošću, bez ijedne misli o nečemu drugom. Bio je potpuno posvećen kada bi predavao,  i nikad ne bi odstupao od teme.

U početku su moja predavanja počinjala u 5 popodne i trajala bi do 9 bez ijedne pauze. Retko kad bi bilo posetilaca, i ako bi došli, morali su da čekaju do kraja predavanja. U toku leta bi bilo izuzetno vruće i struja bi nestajala satima. Maharadži bi upalio fenjer na gas, od kojeg bi prostorija postajala još toplija, ali on nikada nije osetio nelagodnost dok bi podučavao. Obojica smo se obilno znojili, ali bi celo predavanje bilo poput samadhija. Ništa nije moglo da nas uznemiri. Njegovo prisustvo je izazivalo duboko poštovanje. Osećao sam se beznačajnim u njegovom prisustvu, ali sam veoma pažljivo pratio njegove reči i dela – bilo na predavanju ili u gošhali.

Klasa za sebe

Dok smo bili u gošhali, skoro da nije progovarao. Biti u njegovom prisustvu je bilo veoma intezivno, poput duboke meditacije. Kada je želeo da ja nešto uradim, pokazao bi mi gestikulacijom ruke ili pogledom i ja bih morao da pogodim šta želi. Ponekad nisam bio u stanju da razumem, i to bi ga veoma uznemirilo. Razlog je bio, kako sam razumeo, da goseva za njega nije bila obična aktivnost. To je bila služba kravama, voljenim bićima Gospoda Krišne. Nije ih smatrao životinjama, već išta-devatas, ili božanstvima vrednim obožavanja. I zbog toga nije bio u stanju da toleriše čak i najmanju nedoslednost ili kasnjenje u službi. U početku je bilo veoma zbunjujuće jer nisam bio u stanju da razumem njegovo raspoloženje. Na primer pre nego što bi došao u gošhalu, mi bi sve očistili, promenili bi vodu, i poslužili bi mekinje (bhusa) za krave. Onda bi on došao i lično mešao brašno u bhusi. Ako bi primetio da i jedan delić bhuse pliva u vodi, pogledao bi me, i to bi značilo da treba promeniti celu vodu. U početku nisam mogao da razumem, ali sam kasnije shvatio da je to bilo kao postavljanje ponude ispred božanstva  – i kako da ponudimo čašu vode Krišni ako u njoj pliva bhusa? Nikada nisam čuo ili video takav stav prema služenju krava.

Jedna od njegovih omiljenih izjava je bila “Seva to seva hai. Seva kam nahi hai” (Služenje je služenje. Služenje nije posao). Postoji razlika između služenja i posla. U poslu je fokus na rezultat, i osoba se oseća olakšano i srećno kad je posao završen. U sevi postoji sreća od samog početka. Ne postoji nužda da se završi, ona je prirodna i bez zabrinutosti, i osoba joj treba biti potpuno posvećena. To je upravo ono što sam video u Maharadžiju: nikad nije žurio i nije bilo zabrinutosti da se završi služba.

Napisano je da je vreme drugačije u duhovnom svetu, ono je fleksibilno: vreme olakšava zabave Gospoda. Zbog toga, Gospod se nikada ne žuri. Mogao sam osetiti takvo raspoloženje u Maharadžiju. Ako bi nešto brzo uradio on bi dobacio, “Punđab Mail”, referencu na voz koji je smatran brzim u starim vremenima.

Kasnije kada je gošhala porasla u broju, on bi bio posvećen njoj do 2 ili čak i 3 rano ujutru.  Delovao je van vremena. Mogao sam da shvatim kakav je bio tradicionalni indijski um poslatrajući ga.

Osećao sam da je Maharži imao dva različita raspoloženja. Delovao je kao druga osoba kada bi podučavao, osoba potpuno poslećena spisima. Mogao bi da ga pitam bilo koje pitanja i dobio bi veoma detaljan odgovor. Međutim bio bi veoma ozbiljan i povučen dok bi bio posvećen gosevi. Nije voleo da ga bilo ko prekida. Bio je veoma oprezan i bez tolerancije za bilo kakve prekide u službi. Upoznao sam puno sadhua u mom životu, ali nikada nisam video nekog sa takvim stavom služenja.

Osećao sam da je Maharadži bio u klasi za sebe: pripadao je staroj školi. Bio je verovatno poslednja osoba u raspoloženju Gosvamija Vrindavana, veoma učen u svim šastrama, veoma odvojen, i u raspoloženju služenja bez brige za svoje telo. Pitam se da li će takva osoba ikada opet boraviti na zemlju u toku ove Kalijuge.

Njegov uzvišeni karakter je dobra sreća za mene i za sve koji su imali sreću da dođu u kontakt sa njim. Bez stupanja u kontakt sa živim učiteljem nemoguće je razumeti utama bhakti – bez obzira na to koliko čitamo i slušamo o tome. To je moje iskustvo i duboko uverenje.

Sada kada nas je Maharadži napustio, sve deluje kao san. Teško je prihvatiti da više nije fizički prisutan u Kalidahi. Toliko godina bi išao tamo svakog dana i on bi uvek bio tamo. Dok sam živeo u Vrindavanu moje kretanje je bilo iz moje sobe do Kalidahe i nazad. Jedva da sam išao na parikrame Vrindavana, Govardhana, ili da sam posećivao ostala mesta u Vrađi. Nisam očekivao da će otići tako iznenada, i bio sam ubeđen da će postati stogodišnjak. Ali ko može reći bilo šta o Gospodu i Njegovim bhaktama? Živim sećajući se njegovih reči i ličnog života koji sam imao prilike da posmatram izbliza, i putam se kako je Gospod Krišna aranžirao da pređem iz Detroita kod Maharadžija. To jedino može biti yadrcchaya.

*** originalni članak je objavljen 20. decembra 2013 na engleskom sajtu Điva instituta

Notify me of new articles

Post comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

  • Satyanarayana Dasa

    Satyanarayana Dasa
  • Daily Bhakti Byte

    The amount of effort that is needed to fulfill one’s material desires is sufficient to become free from them permanently.

    — Babaji Satyanarayana Dasa
  • Videos with Bababji

  • Payment

  • Subscribe

  • Article Archive

  • Chronological Archive

© 2017 JIVA.ORG. All rights reserved.