Čovek ima osnovni instinkt postojanja. On se pojavljuje u dva oblika – potrebom za održavanjem fizičkog tela i potrebom za razmnožavanjem kako bi nastavio postojati nakon smrti tela. Ove dve osnovne potrebe dovode do daljih potreba kao što je hrana za jelo i kućom u kojoj može spavati i zaštiti se od uticaja iz okruženja kao što su neugodno vreme, neprijatelji, divlje životinje i insekti koji uzrokuju bolesti. Da bi sve to postigao, treba mu novac, a da bi ga zaradio mora raditi.
Može biti samozaposlen ili raditi za nekog drugog ili oboje. Ipak svi moraju raditi. Pre pojave tehnologije običan čovek je vodio jednostavan život, pokušavajući zadovoljiti osnovne životne potrebe. Za to se nije morao puno mučiti. Većina društava bila je agrarna. Članovi porodice bi radili zajedno, a ako nisu, on je imao dovoljno vremena da bude sa svojom porodicom. Osim rada za preživljavanje, imao je vremena i za ostvarivanje viših životnih ciljeva.
Drugim rečima, naš će život biti u ravnoteži samo kada rad učinimo sadhanom (duhovnom praksom) kako bismo uzdigli svoju svesnost od materije do duha odnosno od tela i telesnih proizvoda do duhovnog sopstva. Ovaj proces se naziva krija joga ili bhakti yoga. Nema potrebe napustiti svoj posao ili porodicu da bi se postigla ravnoteža u životu. To se može postići i ako ostanemo u postojećem položaju. Ta promena nije spoljašnja, već se događa u svesti. Bez uzdizanja vlastite svesti na nivo duhovnog sopstva, osoba će ostati neuravnotežena kako u poslu tako i u životu.
Sa napretkom tehnologije, mnogi uređaji su izmišljeni i komercijalno se proizvode kako bi ljudski život bio udoban. Za nabavku tih proizvoda potrebno je dodatnog novca i stoga se mora više raditi. Čovek je postao sve više zaokupljen zaradom i ima sve manje vremena za sebe i članove svoje porodice. To je dovelo do promene situacije u celom društvu.
Da bi se napravili proizvodi, nastale su se velike industrije. Industrijama je potrebna radna snaga za rad u svojim proizvodnim jedinicama. Zbog toga su ljudi morali napustiti svoje rodne gradove ili sela i preseliti se u blizinu proizvodnih pogona. S druge strane, morali su putovati duge sate tamo-vamo do proizvodnih industrija. Ovo je donelo velike promene u jednostavan život ljudi.
Seosko okruženje se promenilo u urbano i ljudi su se udaljili od prirode. Čak je i poljoprivreda dobila mehanizaciju i zahtevala je manje ručnog rada. I ne samo to, poljoprivreda više nije bila glavni izvor zaposlenja jer se većina ljudi morala baviti nepoljoprivrednim delatnostima. Postali su zaokupljeni kancelarijskim ili privatnim poslovima, sa jako malo vremena za sebe ili svoju porodicu. Celo društvo se je počelo graditi na osnovnim načelima konzumerizma.

Sadašnja situacija

Ljudski život ima određene iskonske ciljeve. Trenutno su ovi ciljevi prekriveni prašinom ekonomskog razvoja potaknutog preterano popustljivim radnicima koji nemaju vremena za sebe i svoju porodicu. Niko nema vremena slušati o pravoj svrsi života, a ako neko i ima vremena za to, ne može je čuti u buci i vrevi modernog sveta kojeg pokreće trka za ekonomskim razvojem.
U Puranama takvi su ljudi označeni kao Asure (destruktivni). U Bhagavata Purani postoji priča o demonu zvanom Hiranjakšha koji je zarobio celu planetu za svoje uživanje. Zovu ga Hiranjakšha (Hiranja = zlato ili bogatstvo i Akšha = vizija) jer je njegova vizija bila usmerena samo na gomilanje bogatstva ili ekonomski razvoj. Nazivaju ga Adi-Daitja (izvorni demon) jer se zgrtanje bogatstva za luksuz smatralo jednim od najgrešnijih dela.

Životinje ne gomilaju. Mnogi indijci danas gomilaju milijarde i milijarde dolara na svojim računima u švajcarskim bankama. Oni su zapravo potomci Hiranjakšhe. Prema ovoj filozofiji, ako čovek radi samo za svoj ekonomski razvoj, ne mareći za duhovno uzdizanje, on sledi mentalitet Hiranjakšhe, što rezultira uništenjem planete. Sadašnji scenario globalnog otopljenja i zagađenja okruženja uzrokovao je Hiranjakšha mentalitetom konzumeričkog društva.
Život je, dakle, postao neuravnotežen. Poznajem nekoga ko se u društvu smatra uspešnom osobom jer zauzima visoki položaj na društvenoj lestvici — živi u prostranoj kući, vozi otmeni auto i putuje u strane zemlje na odmor. Čini se da je ovaj deo njegova života super i vredan divljenja. Ali ako se izbliže pogleda, priča je vrlo jadna.
Ovaj uspešni muškarac, danas u kasnim četrdesetim, pati od visokog pritiska, dijabetesa i nesanice. Njegove muke ovde ne prestaju. Brak mu je na rubu raspada, a sin mu je alkoholičar. Dok je bio zaokupljen napredovanjem na merdevinama uspeha u korporativnom svetu nije imao vremena za sebe, a očigledno ni za svoju ženu i decu.
Ovo je, nažalost, priča mnogih uspešnih ljudi u današnjem društvu. Ali to je slučaj i sa velikim brojem običnih muškaraca i žena. Čini se da je život u nejednakosti sa radom.

Ljudi podliji od životinja

Svi moraju raditi. To se ne može poreći. Gospod Krišna je takođe rekao da (Bhagavad Gita 3.8):
„Bez rada, čovek čak ne može ni održati svoje telo.“
Čovek mora raditi barem za preživljavanje. A u sadašnjem društvu preživljavanje je postalo vrlo skupo. Što je neka država razvijenija to je skuplje obezbediti osnovne potrebe za život. Životinje i ptice ne moraju toliko raditi za svoj opstanak kao ljudska bića. To je paradoks ljudskog napretka.
Kada Gospod Krišna kaže da se mora raditi, on takođe upozorava da taj rad ne bi trebao biti samo radi nečijeg preživljavanja ili čulnog zadovoljstva. Čak su i životinje i ptice zaokupljene nabavljanjem hrane, stvaranjem uslova za dobar san, zaštitom od spoljašnjih nepovoljnih uticaja i stvaranjem potomstva.
Ljudska bića se u tom smislu ne razlikuju. Njihove su aktivnosti takođe povezane sa hranom, skloništem, odbranom, razmnožavanjem i čulnim uživanjem. Ali ljudska bića imaju sposobnost da učine više od toga. Oni se mogu spoznati kao duhovna bića. Životinje nemaju tu mogućnost. Ako ljudska bića ne iskoriste ovu pogodnost koja im je dana, spuštaju se na životinjski nivo, s dodatnom nepovoljnosti jer moraju da rade i pate više. To ih čini manjim od životinja i predmetom čak i životinjskog podsmeha!
Lek
Koji je lek za ovo jadno stanje? Odgovor je dat u Bhagavad Giti (3.9):
“O Kuntin sine, izuzev radnji koje se vrše kao ponuda Svevišnjem, ljudi bivaju vezani svojim radnjama. Stoga, bez vezanosti, izvrši svoju dužnost kao čin žrtvovanja Svevišnjem.”
Delovanje ili rad ne treba izbegavati, već ih treba izvoditi s odgovarajućom svešću. Tada nećemo biti vezani delovanjem. “Ropstvo delovanjem” znači “patiti zbog ishoda i zatim pokušavati pronaći rešenje za patnju”, što nepogrešivo vodi u još veću patnju. To se zove Samsara (neizbežni ciklus Kvaka-22).