[Ispod je nastavak predavanja o Anučedi 134 Bhakti Sandarbhe]

BHAKTI DOLAZI ZBOG DRUŽENJA SA BHAKTOM

Ako bi sattva bila uzrok spoznaje Bhagavana onda ne bi bilo moguće da Vritra dostigne takvu spoznaju. U stvari, Vritrina predanost je postojavala zbog toga što je imao priliku da budu u društvu Šri Narade u svom prethodnom životu. Ovo nerazumevanje je veoma bitno jer je razlog velike polemike koja je trenutno aktuelna, naime da li bhakti urođena ili je dostignuta.

Šrila Điva Gosvami objašnjava je da društvo veoma spoznatog bhakte jedini razlog za pojavu bhakti, bhagavat-kṛpā-parimala-pātra-bhūtasya śrīmato mahata saṅga eva kāraṇam. Njegova izjava je veoma jasna – eva kā raṇam – jedini uzork. A ipak se ljudi i dalje protive tome i izvrću njeno značenje da bi ga uklopili u svoje razumevanje.

Prahlada jasno navodi da nije moguće dostići bhakti bez dobijanja milosti (tj. prašine sa stopala) bhakte:

naiṣāṁ matis tāvad urukramāṅghriṁ
spṛśaty anarthāpagamo yad-arthaḥ
mahīyasāṁ pāda-rajo-’bhiṣekaṁ
niṣkiñcanānāṁ na vṛṇīta yāvat

“Dok god se takvi ljudi [sa materijalističkim stavovima] ne okupaju u prašini stopala uzvišenih bhakta, koji su napustili svaki osećaj posesivnosti, njihovi umovi ne mogu dodirnuti stopala Bhagavana Urukrame [Šri Krišne] — dodirivanjem kojih dolazi do prekida nesavršenog postojanja.” (ŠB 7.5.32)

NE POSTOJI UZROČNO-POSLEDIČAN ODNOS IZMEĐU BHAKTI I SATVA GUNE 

U slučaju Vritrasure, vidimo primer nekoga ko ima bhagavad–bhavu, čak i ako se nalazi u rađasu i tamasu, što može da znači da on možda ne poštuje vegetarijansku ishranu, itd. Ovo je teška poenta za razumevanje jer se uopšteno smatra da osoba mora da bude satvična (u satvi) da bi postala bhakta. Bez obzira na to što je to generalno slučaj,  to ne znači da postoji uzročno-posledičan odnos između satve i bhakti.

Na primer, može postojati kuvar koji zvoni svakoga dana kada je ručak gotov. Moguće je da zbog toga neko misli da kad zvoni zvono to znači da se sprema ručak. Međutim, ne postoji uzročno-posledična veza između kuvanja ručka i zvonjenja. Kada se ručak spremi, neko zvoni, ali ručak se sprema bez zvonjenja. Bez obzira na to što su ovo dva nezavisna događaja, ako se konstantno dešavaju zajedno, možemo napraviti vezu između njih u našim umovima. Međutim, moguće je zvoniti bez kuvanja ručka, i možemo takođe kuvati ručak bez zvonjenja. 

Na sličan način, vidimo da su bhakte uglavnom satvični. Na kraju krajeva, Višnu je devata satve, i zbog toga su njegove bhakte satvične, što znači da ne jedu hranu koja nije satvična, itd. Zbog toga, mi prirodno povezujemo satvu i bhakti, ali ne postoji uzročno-posledična veza između njih. Naravno da satva pomaže da se razume bhakti, ali je ipak bhakti nezavisna od satve. U primeru zvonjenja, ne postoji nikakv odnos sa kuvanjem ručka, ali makar u primeru satva, osoba koja je satvična će biti u stanju da razume šastre, dok će neko koje je u rađasu i tamas imati manju sposobnost razumevanja. Ali ako bhakti želi da blagoslovi osoby koja je rađasika ili tamasika ne postoji ništa što je može sprečiti, i bhakti može da se manifestuje gde poželi jer je po prirodi samo-objasjana. Ona je svajam-sidha i svajam-prakaša.

Međutim, bhaktama je dat proces koji trebaju da slede —da žive satvičnim stilom, da jedu satvičnu hranu, i da nose satvičnu odeću. Sve treba biti satvično, što pomaže njihovom razvoju, ali bhakti ne zavisi od satve. Zbog toga je Prahlada rekao da osoba treba da se kupa u prašini stopala vaišnava jer bhakti dolazi čak i u porodice daitji (poput Prahlade i Balija) zbog sat-sange, bez obzira na to što su tamasični. Bhagavatam je jedinstven zbog takvog razumevanja. Priča o ubijanju Vritrasure takođe pokazuje ključnu karakteristiku Šrimad Bhagavatama, a to je da je bhakti param-dharma. 

PARAMA-NIRGUNA JE ODVOJENA OD NIRGUNE

Sledeća poenta navedena u Anučhedi 134 se tiče sange. Điva Gosvami je upravo objasnio da je druženje sa uzvišenim bhaktama nirguna, iznad guna prirode, čak i iznad satve. Dalje je on podiže još stepen više izjavom da je druženje sa uzvišenim bhaktama ne samo nirguna, već i parama–nirguna, jer je iznad nirguna stanja oslobođenja. Kao što je objašnjeno u prvom pevanju:

tulayāma lavenāpi
na svargaṁ nāpunar-bhavam
bhagavat-saṅgi-saṅgasya
martyānāṁ kim utāśiṣaḥ

“Ne možemo izjednačiti čak i samo trenutak druženja sa bhaktom koji je duboko vezan za Bhagavana, sa dostizanjem neba ili osbobođenja, šta tek reći za sitničave blagoslove koje žele smrtna bića.” (ŠB 1.18.13)

U poređenju sa druženjem sa bhaktama (bhagavat-saṅgi-saṅga), sva druga druženja su u gunama, i zbog toga su predmet promene.

PRAVA MILOST BHAGAVANA

Neko može tvrditi da je Bhagavan ubio demone radi Indre, kao da je pristrasan prema njemu:

samaḥ priyaḥ suhṛd brahman
bhūtānāṁ bhagavān svayam
indrasyārthe kathaṁ daityān
avadhīd viṣamo yathā

“O brahmana, sopstvenim izborom, Bhagavan je jednak prema svim živim bićima, drag je prema svima, i dobronamernih je svih. I zato, zašto je ubio demone radi Indre, kao da je pristrasan prema njemu?” (ŠB 7.1.1)

Zbog toga neko može reći da je On dao milost devatama pošto su bili u satva-guni. Ali Šri Điva Gosvami objašnjava da naklonost koju je pokazao prema Indri nije Njegova prava milost. Prava milost Bhagavana je da da bhakti. Kada Bhagavan daje bilo šta drugo, ljudi mogu smatrati da je to milost jer njihove želje budu ispunjene, ali takvi blagoslovi su privremeni. Zbog toga se kaže da je to razlog zašto bhakte ne smatraju da su čak ni nebo ili oslobođenje jednaki sa druženjem sa bhaktama. Odlazak na nebo, ili da bilo koje drugo mesto, ili čak dostizanje mokše, nisu jednaki sa tim da neko postane bhakta. Zato se kaže da Njegova naklonost prema devatama nije Njegova prava milost. Njegova prava milost je data bhaktama poput Prahlade. Pošto Bhagavan daje Njegovu milost svojim uzvišenim bhaktama, nirguna kvalitet se manifestuje u njima. A zbog tog razloga, njihovo društvo je takođe nirguna.

NIRGUNA OSOBINE BHAKTA I BHAKTI

Pošto su bhakte nirguna, njihovo društvo je takođe nirguna. Postoje dokazi u spisima da se bhakti nastavlja čak i pošto su gune prevaziđene.

tasmād deham imaṁ labdhvā
jñāna-vijñāna-sambhavam
guṇa-saṅgaṁ vinirdhūya
māṁ bhajantu vicakṣaṇāḥ

“Zbog toga mudri, koji su dostigli ovo ljudsko telo, u kome je znanje i spoznaja Apsoluta moguća, trebaju potpuno odbaciti sve vezanosti za gune i posvetiti se obožavanju Mene.” (ŠB 11.25.33)

Da je bhakti takođe u gunama onda bi bilo nemoguće da se ona nastavi kada se osoba oslobodi guna. Drugim rečima, ako osoba postaje oslobođena guna, a bhakti se nalazi u gunama, onda bi i bhakti takođe nestala u to vreme. Ali postoje mnoge izjave u šastrama koje objašnjavaju da se bhakti nastavlja posle oslobođenja i da je bhakti takođe prisutna u duhovnom svetu, oba su stanja izvan guna.

To je veoma jasna izjava, da osoba treba da se odrekne svog druženja sa gunama i da treba da obožava Krišnu. Bhađantu znači da osoba ili treba da obožava, ili da obožava. To ukazuje da se bhakti ne nalazi u gunama materijalne prirode.