Pitanje: U krugovima Vaišnava, postoji ogroman naglasak na poniznost. Osoba treba sebe smatrati nižom od vlati trave, trebalo bi da mislimo da nismo predani, da smo više pali od najpalijih, itd. Po čemu se razlikuje ova poniznost od niskog samopouzdanja, i kako sadhaka da kultiviše ovaj nivo poniznosti a da ne našteti svom samopouzdanju.

Odgovor: Postoje dva nivoa poniznosti na bhakti putu. Prvi je prirodan rezultat nečije bhakti. Nije u pitanju svesno vežbanje, već izraz nečije posvećene prirode. Bhakti prirodno osobu čini poniznom. Znamo da iz bhakti dolazi iskustvo i odricanje—janayati āśu vairāgyam jñānaṃ ca yad ahaitukam. Iskustvo koje dolazi od bhakti takođe osobu čini poniznom. Ako samo shvatimo da smo veličine atoma a da je veliko telo koje imamo samo kao odeća, onda nemamo na šta da budemo ponosni. Uglavnom su ljudi ponosni na svoje telo i stvari vezane za telo. To može biti nečija lepota, inteligencija, memorija, fizička snaga, obrazovanje, stalež, bogatstvo, rođaci, pozicija, ili socijalni status. Sve ove stvari su stečene i nisu u našem vlasništvu. Sve što steknemo je prolazno. Možete videti mis ili mister univerzuma u svojim poznim godinama. Neki atletičari u starosti ne mogu čak ni da hodaju. Mogu biti u invalidskim kolicima. Kada neko dostigne bhakti ima direktno iskustvo ovoga i zbog toga postaje ponizan. On zna da šta god da ima, dobio je milošću Bhagavana, i može izgubiti svakog momenta.

Iako je bhakta ponizan i nije ponosan, on je samouveren. On takođe zna da pripada Bhagavanu. On je pod okriljem najmoćnije osobe. Ništa mu ne može nauditi. On nije siromašan. On je svestan da su njegove vrline i ono što poseduje dar od Bhagavana. Stoga, on je ponizan ali ne smatra da nema ništa. Jer u sprotnom ništa ne bi bio sposoban da uradi. Da bismo bilo šta uradili moramo da imamo osećaj da smo sposobni da to uradimo. Ako bi se bhakta osećao kao da je potpuno bezvredan, onda bi ostao u stanju depresije. Ne bi mogao da radi nikakvu sevu. Da Arđuna nije mislio za sebe da je veliki ratnik, ne bi se usudio da se suprotstavi tako velikim protivnicima kao što su Bhišma, Drona, Karna, i ostali. On je sve njih izazvao i hrabro se borio. Ovo ne bi bilo moguće da je patio od niskog samopouzdanja. On je bio pun samopouzdanja. Poniznost ne znači biti bezvredan. Znači biti vičan ali ne osećati gordost zbog toga. Nije problem biti lep, inteligentan, obrazovan, bogat, moćan, i imati visoku poziciju. Ovo su sve predivni kvaliteti. Ali problem je ako neko postane ponosan zbog njih. Naši ačarije su bili visoko učene osobe, i bili su svesni toga. Ako bi mislili da nisu učeni ne bi ni pokušali da pišu knjige. Pa ipak se nisu hvalili svojim delima. Oni su pripisali svoja postignuća milosti svog gurua i Bhagavana. Ovo je raspoloženje bhakte.

Neki bhakte imaju pogrešno razumevanje da ako postanemo učeni da ćemo postati gordi i da ćemo tražiti greške u drugima. Kada sam ja počinjao da učim Sanskrit, mnogo bhakta me je savetovalo da ne idem za tim. Svi su govorili jedno isto – “Postaćeš gord i ohol. Tražićeš greške u drugim bhaktama i izazivaćeš ih.” Nisu me ubedili svojim razlozima jer ja sam mislio ako je to tačno onda bi svi učeni bhakte iz prošlosti bili takvi. Ali to svakako nije tačno. Zapravo, pravo obrazovanje čini osobu poniznom—vidyā dadāti vinayam. Ako osoba uči na pravilan način, neće postati ponosna na svoje obrazovanje. Sa druge strane, mi vidimo mnoge ljude koji nisu obrazovani ali su veoma ponosni. Nije potrebna visoka učenost da bi osoba bila ponosna.

Pored toga što je poniznost prateći efekat bhakti, on može biti uvežbavan svesno, shvatajući njegovu važnost na bhakti putu. Baš kao što se uključujemo u sadhana-bhakti, isto tako održavamo ponizno raspoloženje. Kaže se da bhakti dolazi vozeći se u vozilu poniznosti. Garuda je veliki bhakta Bhagavana. Ime njegove majke je Vinata, što znači neko ko je ponizan. To ukazuje da poniznost rađa bhaktu. Dva krila Garude predstavljaju dva dela Sama Vede. To takođe govori o tome da da bi imala vedsko znanje osoba mora biti ponizna. Gorda osoba ne može dobiti pravo znanje, i uistinu učena osoba neće biti gorda.

Čak i na nivou sadhana-bhakti, osoba ne gubi svoje samopouzdanje. Takve stvari se dešavaju zbog pogrešnog razumevanja bhakti. Važno je imati jasno razumevanje šta je bhakti. Onda će osoba znati da poniznost nije suprotstavljena samopouzdanju. Sukob između njih može da nastane kada osoba pokuša da vežba poniznost bez ispravnog razumevanja. Ovo se takođe može desiti slušajući o poniznom ponašanju velikih bhakta ili čitajući i imitirajući njihov viđnjaptis Bhagavanu u kojem oni prikazuju sebe kao bezvredne. Sledeće pitanje je o samopoštovanju. Vrlo je zadovoljavajuće da slušamo nečije uvažavanje. Ali očekivati to je zasigurno problematično na putu bhakti. Ako to očekujemo to znači da vršimo predano služenje za samouvažavanje, što znači za naše lično zadovoljstvo. To stvarno nije bhakti. Ne uklapa se u definiciju bhakti. Ili to možete nazvati sakama bhakti. Ali to nije naš cilj. Ako uvažavanje dođe, neka dođe. Ne treba da budemo vezani za to.