U nastavku su poslednja pitanja postavljenja u kontekstu Babađijevog podkast intervjua sa Namarasom.

Pitanje: Ako dikša i šikša nikad nisu odvojeni, zašto su onda Narotama, Šjamananda i Šrinivasačarja svi uzeli šikšu od Šri Điva Gosvamija koji nije bio njihov dikša guru? 

Odgovor: Pre svega, nisam rekao da dikša i šikša nikad nisu odvojeni. U posebnim slučajevima mogu biti odvojeni. Rekao sam da osoba uzima dikšu da bi dobila šikšu. To je izjava Šri Rupa Gosvamija—a ne moje mišljenje. Prilikom opisivanja grana sadhana-bhakti, on započinje sa sledećim stihom (Bhakti-rasamrita-sindhu 1.2.74): 

Atha aṅgāni

“Sada će grane bhakti biti opisane.”

guru-pādāśrayastasmāt krṣṇa-dīkṣādi-śikṣaṇam
visrambheṇa guroḥ sevā sadhu-vartmānuvartanam

“Zbog toga, [osoba treba] 1. uzeti utočište stopala gurua; 2. studirati [bhagavata-dharmu ili principe bhakti od gurua] posle dobijanja dikše u Krišna-mantri [od gurua]; 3. služiti gurua sa poverenjem; i 4. slediti put bhakti.”

U komentarima na krṣṇa-dīkṣādi-śikṣaṇam deo stiha, i Šri Điva Gosvami i Šri Višvanatha Čakravarti pišu da osoba treba studirati pod okriljem gurua po uzimanju dikše—dīkṣā-pūrvaka-śikṣaṇam. 

Tako da je veoma jasno iz izvornog stiha i iz komentara da osoba treba treba studirati pod okriljem svog dikša gurua. Dikša znači početak obrazovanja i praktikovanja bhakti. Zato se prevodi kao “inicijacija,” što znači “početak.” Početak čega? Osoba može odgovoriti da znači početak bhakti, i to je tačno. Ali svako delovanje prethodi znanje o njemu, i bhakti nije izuzetak. Dikša, ili inicijacija, je poput prijema polaska u školu. Svako zna da je potreban prijem da bi počelo studiranje. Tradicionalno se u Indiji završna ceremonija obrazovanja naziva dikšanta (dikša + anta), što bukvalno znači kraj dikše. Ovaj primer pokazuje da je smisao dikše obrazovanje.

Međutim u izuzetnim slučajevima se može desiti da osoba nije u stanju da studira pod okriljem svog dikša gurua. To se može desiti zbog toga što guru nije fizički prisutan ili je prestar da bi podučavao. U tom slučaju, ako je guru i dalje živ, pod njegovom naredbom ili sa njegovom dozvolom osoba može studirati pod okriljem drugog učitelja. Takođe može se desiti da guru nije ekspert u određenom polju i da pošalje svog učenika kod drugog učitelja koji je ekspert u datom polju.  Takvi primeri su izuzeci a ne uopštena tradicija. U sadašnje vreme međutim deluje da su takve prakse postale standard, do te mere da se više ne zna generalni princip. I ako im se kaže princip iz šastri, oni imaju problem da ga prihvate. Naravno svako je slobodan da uradi šta misli da treba, ali moramo biti svesni onoga što su naši izvorni ačarje napisali. 

Što se tiče vašeg pitanja:  “zašto su onda Narotama, Šjamananda i Šrinivasačarja svi uzeli šikšu od Šri Điva Gosvamija koji nije bio njihov dikša guru?”.  Nadam se da znate da su to bile početne godine Gaudija škole. Osnovnu literaturu filozifije i prakse naše sampradaje su napisali primarno Šri Sanatana Gosvami i Šri Rupa Gosvami pod direktnim instrukcijama Šri Čaitanje Mahaprabhua, i takođe Šri Điva Gosvami koji je dobio instrukcije njih dvojice.  U tom smislu, naša sampradaja se razlikuje od ostalih Vaišnava-sampradaja. Glavni ačarje ostalih Vaišnava-sampradaja su sami pisali knjige i onda su njih podučali svojim učenicima. Zbog toga su bili znatno organizovaniji vezano za obrazovanje u njihovim školama. Ali u našoj sampradaji je priča puno drugačija. Mi nemamo jedan centralni autoritet. Mahaprabhu nije napisao nijednu knjigu o Svojim učenjima niti je dao dikšu nekome. 

Generalno avatar ne piše knjige. Od onih koji su pisali knjige, međutim kojima je Šri Sanatana, koji nije dao dikšu nikome; Šri Rupa je dao dikšu samo Šri Đivi, a Šri Điva je možda dao dikšu nekolicini—ukoliko je uopšte dao. Tri osnivača glavnih grana Čaitanja drveta, tačnije Šri Nitjananda Prabhu, Šri Advaitačarja, i Šri Gadadhara nisu napisali nijednu knjigu o glavnim principima naše sampradaje. Zbog toga je bilo potrebno da gurui koji dolaze iz ove tri grane i iz ostalih grana proučavaju literaturu gosvamija; jedino tako bi mogli nastaviti svoju liniju zasnovanu na literaturi gosvamija. I iz tog razloga su Šri Narottama Mahašaja, Šri Šjamananda Prabhu, i Šri Šrinivasačarja studirali pod okriljem Šri Điva Gosvamija i onda su preneli to znanje kao i literaturu gosvamija u Bengal i Odisu.  

Pitanje: Naveli ste da je sistem koji ima odvojene šikša i dikša gurue greška, ali šastra kaže da mi imamo puno gurua.

Odgovor: Bilo bi lepo da ste naveli tačnu referencu iz šastri u podršku vašeg teze. Pošto to niste uradili nisam siguran na koju tačno referencu iz šastri mislite. Ali znam da se vašem guruu ne bi svidelo kad bi mu rekli da imate još nekoliko gurua pored njega. Dajte mu referencu iz šastri na koju ste mislili.  Ako mi ne verujete, ispobajte i vidite šta će se desiti.

Šta više, ako bih vas pitao ko je vaš guru, verovatno mi ne bi dali spisak imena. Takođe kad radite svoju puđu, verovatno imate samo jednog gurua na svom oltaru, a ne skup gurua. I ja sam siguran na mislite samo na jednu guru paramparu, a ne na par njih koje potiču od različitih gurua.

U slučaju da mislite na priču Datatreje iz jedanaestog pevanja Šrimad Bhagavatama kao primer poente da imamo puno gurua, to nije primenjivo u današljem kontekstu. On daje spisak 24 gurua, u kome uključuje i bezosećajne objekte poput zemlje, vode, vatre i prostora, i niža bića poput goluba, jelena, ribe itd. On je od njih učio putem posmatranja a ne putem razgovora.

Pitanje: Kako da razumem poentu dobijanja personalizovane šikše od gurua? Mnogi učenici Prabhupada nisu imali takvo lično druženje sa njim. Čak ni Prabhupada nije imao puno ličnog druženja sa svojim guruom. 

Odgovor: Prabhupada je lično podučavao svoje učenike.  Držao je predavanja gde god je bio prisutan. Ne smatram da je odbio da podučava bilo koga. Takođe je napisao brojne knjige za svoje učenike da bi ih proučavali.

To su poente koje sam razumeo iz pisanja gosvamija i iz mog ličnog iskustva. Ako to ne odgovara drugima, i ako mogu na drugi način da postignu svoj cilj, to je u redu što se mene tiče. Intervju se odnosio na moj lični put, i o tome sam pričao. Ako se moj put ne uklapa sa vašim ili nečijim drugim, to je takođe u redu što se mene tiče.  Mogu da pričam o moj putu bez potrebe da ga usklađujem sa drugima.