Nedavno su me kontaktirale bhakte koje su tražile da napišem osvrt ili pobijanje bloga koji je napisao učenjak koji pripada Šri vaišvanizmu u kome on pobija Gaudija vaišnavsko razumevanje čuvenog kṛṣṇas tu bhagavān svayam stiha iz Bhagavata Purane (1.3.28). Ja lično nisam ljubitelj takvih dijaloga, koji za rezultat imaju pojačavanje netrpljivosti među vaišnavama. Bio bih srećan da učestvujem da je u pitanju dijalog tipa vāda, ali me ne interesuje vivāda (jalpa, vitaṇḍā). Zbog toga nisam odgovorio na zahtev tih bhakti. Ipak sam odlučio da zapišem moje stavove vezane za razliku u rezumevanju između dve grupe vaišnava. Moj cilj je da razvijem srdačne odnose između dve grupe vaišvana, a da ne se “gađaju blatom”.
Razumevanje tog čuvenog stiha koje imaju Gaudija vaišvane izvorno potiče od Šri Čaitanje Mahaprabhua, iako on nije napisao nijedno delo da bi ga objasnio. Taj posao je obavio Šri Điva Gosvami u svom magnum opusu koji se zove Bhagavata Sandarbha, popularnije poznat kao Sat Sandarbha, pošto se sastoji od šest knjiga. To je ključni rad Gaudija teologije i daršane. U četvrtoj knjizi koja se zove Krišna Sandarbha, on opširno diskutuje sporan stih.
Poenta koju želim da polažem čitaocima je sledeći stih koji se nalazi u mangalaćarani prve knjige, tj Tatva Sandrabhe. U ovom stihu on navodi In adhikāri ili kvalifikaciju potrebnu da bi se čitale Sat Sandarbhe:
yaḥ śrī kṛṣṇa-padāmbhoja-bhajanaikābhilāṣavān
tenaiva dṛśyatām etad anyasmai śapatho’rpitaḥ
“Ovu knjigu mogu čitali samo oni čija jedina želja je da obožavaju lotusova stopala Šri Krišne. Svi ostalima je zabranjeno da je proučavaju.” (Tatva Sandarbha 6)
Reč “zabranjuje” koja se koristi ovde je šapatha, koja ima dva primarna značenja — kletvu ili zavet. Điva Gosvami očigledno ne misli na prvo značenje. Njegova namera se vidi kroz drugo značenje. Deluje kao da tera osobu koja nije zainteresovana za Krišna-bhakti da se zavetuje da neće čitati Sandarbhe.
On to ne radi iz straha da će učeni čitaoci pronaći nedostatke u njegovom pisanju. On zapravo predoseća da njegovo pisanje može uznemiriti veru osobe koje je posvećena drugim oblicima Bhagavana, poput Rame, Narajane ili Nrisimhadeva, itd. Čak i ako njegovo pisanje možda ne uznemiri nečiju veru, ono ipak može proizvesti kritike ili opovrgavanja, što takođe nije dobro za ozbiljnog sadhaku. To je sigurno desilo u ovom slučaju. Zbog toga je napisao veoma kategoričnu izjavu da ovo delo trebaju izbegavati svi koji nisu zainteresovani za isključivu devociju Krišni. Pod Krišnom, on ne misli na bilo koji oblik Višnua, već samo na Krišnu gopala, sina Jašode. Zbog toga koristi reč eka —što znači “jedina”. Njegova šapatha se takođe odnosi na sve one koji možda studiraju zbog učenjačnih, akademskih namera ali nemaju interesovanje za Krišna-bhađanu. I tako je veoma eksplicitno naveo adhikare osobe koja je kvalifikovana da proučava njegovo delo.
Ova izjava takođe znači da osobe koje su jedino posvećene Krišni, krišna-bhađanaikabhilašavan, ne trebaju nepotrebno pokušavati da ubede ostale vaišnave da prihvate principe vezane za Krišna-bhađanu. I zaista možemo viditi na primeru života Šri Čaitanja Mahaprabhua da On nije diskutovao određene ezoterične principe Krišna-bhađane sa laicima. Veoma je pažljivo birao sa kim treba pričati o tim temama. Postoje brojni razlozi zašto je tako. Jedan od njih navodi Krišna u Giti:
na buddhi-bhedaṁ janayed ajñānāṁ karma-saṅginām
joṣayet sarva-karmāṇi vidvān yuktaḥ samācaran
“Mudra osoba ne unosi konfuziju u umove neukih ljudi koji su vezani za karmu. On ih treba uključiti u aktivnosti, dok brižno izvršava sve dužnosti.” (Gita 3.26)
Iako Krišna govori ovaj stih o osobama, sakama-karmijima, koje su previše vezani za materijalne aktivnosti i njihove plodove, proširenim značenjem, atidešom, isti princip može da se primeni i na druge situacije. Glavna tema nije da se unosi konfuzija ili uznemirenje u umove onih koji su posvećeni određenom putu baziranom na šastrama. Zbog toga sledbenik jednog puta ne treba uznemiravati sledbenike bilo kog drugog izvornog puta. Ja zasigurno ne mislim da su u neznanju oni koji ne prate Kṛšna-bhakti. Umesto toga razumem ovaj stih u smislu da ne treba prouzrokovati uznemirenje nečije šradhe ili pokušati da se uznemiri nečiji um. Po mom mišljenju to je prošireno značenje (atideśa) ovog stiha.
Krišna daje još jedan princip u Bhagavad Giti:
ye yathā māṁ prapadyante tāṁs tathaiva bhajāmy aham
“Ja uzvraćam svima koji traže utočište u Meni u direktnoj vezi sa suštinskom prirodom njihove predaje.” (Gītā 4.11)
Ovaj stih može da se razume na puno različitih nivoa. Ako neko vidi Krišnu kao avataru Narajana, onda će se On tako pojaviti pred njim. Takva osoba će pronaći podršku u šastrama za svoje ubeđenje. Sa druge strane, ako neko vidi Krišnu kao izvor svih avatara, onda će se Krišna pojaviti pred njim i on će takođe naći podršku u šastrama za svoj stav. I zaista je lepota Hinduizma da osoba koja obožava određeno božanstvo pronalazi podršku za svoje verovanje u šastrama. Zbog toga postoji toliko različitosti u Hinduizmu.
Sa druge strane, ako svetlost može pokazati svoju prirodu kao talas ili kao čestica u zavisnosti od želje istraživača,onda zašto to ne bi mogla i Ultimativna Stvarnost, koja kaže, “Ja sam svetlost sunca i meseca”—prabhāsmi śaśi-sūryayoḥ (Gita 7.8)?
Vera, šradha, je osnovna kvalifikacija za bhakti prema bilo kom božanstvu. Krišna kaže da On pojačava veru obožavaoca u objekat njegove devocije:
yo yo yāṁ yāṁ tanuṁ bhaktaḥ śraddhayārcitum icchati
tasya tasyācalāṁ śraddhāṁ tām eva vidadhāmy aham
“U kome god obliku da pojedini bhakta izabere da me obožava, ja mu dajem čvrstu veru u to određeno božanstvo.” (Gita 7.21)
To je osnovni princip. Iako u ovom stihu se Krišna odnosi na veru u manja božanstva ili deve, ali ipak u proširenom smislu atideśa, ovaj princip se primenjuje čak i na različite oblike Višnua. Zbog tofa ne vidim da postoji konflikt sa vaišnavama koji smatraju da je Narajana svevišni. Moj osećaj je da vaišnave ne trebaju da se bore međusobno.
Svako ko obožava neko božansrtvo mora misliti da je to bućanstvo svevišnje. To je prirodan rezultat šradhe. Svako dete misli da su njegovi roditelji najbolji. Ali dete ne ide naokolo pričajući to ili se svađajući sa ostalom decom oko toga. Čestiti muž ili žena smatraju da je njihov suprižnik najbolji, ali to ne pokušavaju da pokažu svojim prijateljima ili da demonstriraju kako su ostali supružnici inferiorni. Iskreni učenik misli da je njegov guru najbolji. Ali se od njega ne očekuje da dokaže da je svaki drugi guru inferioran u odnosu na njegovog. Na isti način, ako je neko Rama bhakta, onda je Rama svevišnji za njega. Svi znamo priču iz Čaitanja Čaritamrite u kojo je Murari Gupta, pratilac Čaitanja Mahaprabhua, bio posvećen Rami, i Pradjumna, ili poznat kao “Nrisimhananda Brahmaćari,” koji je bio posvećen Narasimha Devi. Oni nisu odustali od svojih odanosti prema Rama i Narasimhi. Šri Rupa i Sanatana Gosvami su pokušali da ubede svog mlađeg brata Anupamu da odustane od Rama-bhakti i da postane Krišna-bhakti, kako bi sva trojica braće mogli zajedno da uživaju u Krišna-bhakti; ali se Anupama nije promenio. Rupa and Sanatana Gosvamiji nisu bili ljuti na njega zbog toga. Šta više, poštovali su čvrstu veru Anupame.
Već postoji previše bitki sa ne-vaišnavama. Naša borbena sposobnost i energija se treba tamo ispoljiti. Na kraju krajeva, bilo da prihvatamo Krišnu ili Narajanu kao svevišnjeg, mi se svi identifikujemo kao vaišnave ili oni koji obožavaju Višnua. Niti obožavaoci Krišne nazivaju sebe krišnis niti obožavaoci Narajane nazivaju sebe narajanisima.
Za zato zahtevam od Gaudija Vaišnava da poštuju ostale vaišnave i da ih ne smatraju inferiornim. Svi vaišnave su vredni obožavanja. Kada sretnemo drugog vaišnavu, trebamo odati svoje poštovanje poklanjajući se i izgovarajući sledeći stih:
vāñchā-kalpa-tarubhyaśca kṛpā-sindhubhya eva ca
patitānām pāvanebhyo vaiṣṇavebhyo namo namaḥ
Vaišnave koji se pominju u ovom stihu se ne odnose samo na Gaudija vaišvane.
Šta više, Šri Rupa Gosvami sam piše da u principu nema razlike između Krišne i Narajane:
siddhāntatas tv abhede’pi śrīśa-kṛṣṇa-svarūpayoḥ
rasenotkṛṣyate kṛṣṇa-rūpam eṣā rasa-sthitiḥ
“Iako iz ugla sidhante (tatve) ne postoji razlika abheda, između svarupe gospodara Lakšmi, Šri-iša (Narajane), i Krišne, Krišnina rupa je superiorna na osnovu rase. Takva je priroda rase.” (Bhakti-rasamrita-sindhu 1.2.59)
Iz ovog stiga je jasno da što se tatve tiče, ne postoji razlika između Krišne i Narajane. Obojica su višnu-tatva. Međutim, manifestacija oblika Krišne je posebna iz ugla rase. Ne verujem da bilo koji vaišnava ima problem sa tim stavom. Krišnine zabave su predmet poezije, slikarstva, plesa, kirtana, i igre u tradiciji svih vaišnava. Hindu umetnost, muzika, drama i ples su prepune Krišna-lila. Rama i Krišna-lile ispunjavaju ceo Indijski podkontinent.
Koja god rasa da nekoga privlači, ona je za njega i najbolja, i odgovarajući oblik Bhagavana je svevišnji za njega. Zbog toga je pokušaj da se pokaže superiornost Krišne obožavaocu bilo kojeg drugog oblika Višnua uzaludan i samo će se završiti kao uvreda. Uvreda je nešto što čini da nečija išta-devata bude nezadovoljna. Da li to želimo? Ja to sigurno ne želim. Zbog toga trebamo poštovati sve vaišnave iz srca. Naši ačarje su se odnosili prema ostalim vaišnava ačarijamasa velikim poštovanjem. Vaišnave su izuzetno retki, kaže kralj Parikšit:
muktānām api siddhānām nārāyāṇa-parāyaṇaḥ
sudurlabhaḥ praśāntātmā koṭiṣvapi mahāmune
“O veliki mudracu, među mnogo miliona koji su oslobođeni i savršeni u znanju o sebi, onog čije biće je postojano u nepromenjivom miru i koji je potpuno posvećen Gospodu Narajani je izuzetno retko sresti.” (ŠB 6.14.5)
Interesantno, kralj Parikšit koristi reč Narajana, iako je opšte poznato da je bio bhakta i rođak Krišne.
Neki Gaudija vaišnave koji imaju vatru propovedanja možda neće ceniti moje mišljenje. Molim za oproštaj na njihovim stopalima. Sve što sam napisao je moje lično ubeđenje.
info@jiva.org za upite vezane za Điva institut i smeštaj za goste
Vezano za pitanja o vebsajtu molimo vas da koristite naš contact-form»
380 Sheetal Chaya
Raman Reti, Vrindavan
UP 281121, India
© 2017 JIVA.ORG. All rights reserved.