Napisao Satjanarajana Dasa

Maharaja at the goshala

Prvo sam posetio Vrindavan za vreme meseca Kartika.  Kako sam voleo da kupujem knjige otišao sam na Loi Bazar i desilo se da sam našao Sandarbhe koje je objavio Guru Maharadž. U knjigama je bila njegova adresa i odmah sam dobio želju da ga posetim. Te večeri sam otišao tamo sam. Ašram Guru Maharadža je izgledao puno drugačije nego sad kada sam ga prvi put posetio 1983. godine. Visoka glavna kapija još uvek nije bila sagrađena. Cveće je bilo posađeno sa obe strane. Kada sam ušao u hramsku sobu, Maharadž je držao lekciju jednom sanjasiju na bengaliju.  Kasnije sam saznao da je on bio iz ISKCON-a i da je njegovo ime bilo Venkata Svami. Jedva da sam nešto razumeo iz lekcije pošto nisam znao bengali. Kada se predavanje završilo, postavio sam Maharadžu pitanje vezano za madhurja rasu. Dao je dugačak odgovor na veoma sanskritizovanom hindiju. Odgovor je bio veoma jasan i nečuven – nikad nisam čuo ništa slično. Odgovor me je potpuno zaokupio i ostavio je ogromnu impresiju na moje srce. Otišao sam ali sa intezivnom željom da se jednog dana vratim i učim od njega.

Ta želja je postala moja stalna meditacija od tog trenutka nadalje. Međutim bio sam i jedan od predsednika ISKCON hrama u Tirupatiju i započeli smo projekat izgradnje velikog hrama i kuće za goste. Osećao sam se veoma odgovornim za moju službu. Nameravao sam da se po završetku tog projekta, možda za nekih deset godina, rešim svih obaveza i da se preselim u Vrindavan. U međuvremenu sam posećivao Vrindavan svakog kartika, i odlazio bi do Maharadžija da bi imao  daršan sa njim i da bi kupio svu novu literaturu koju bi objavio u međuvremenu. U to vreme je objavljivao puno knjiga i imao je možda dve ili tri krave.  Svaki put kad bih ga sreo moja želja da proučavam Sandarbhe je postajala sve jača i jača.

Mauni Baba

Putevi Šri Krišne su veoma misteriozni. Veliki problemi su se desili u Tirupati centru i za mene je postalo nemoguće da funkcionišem u svojoj službi.  Proleća 1987. godine sam napustio Tirupati i prešao u Vrindavan. Postao sam učitelj sanskrita u Bhaktivedanta Svami međunarodnoj gurukuli i nastavio sam da proučavam sanskrit.

Kada sam završio sa obavezama, jedne večeri sam otišao da posetim Maharadža i da ga zvanićno pitam da me podučava. Posete su bile moguće samo uveče jer je držao zavet ćutanja do 4 sati popodne.  Živeo je u spoljnom delu gde se sada bašta pre nego što je sagradio sadašnji hram. Postoji par malih soba na severnoj strani zgrade gde je Maharadži živeo sa svojim gurudevom.  Nastavio je da živi tamo još par godina posle napuštanja tela njegovog gurudeve i kasnije je kupio parče obližnje zemlje gde se nalaze trenutni hran i gošala. Prednji deo tih prostorija je uništen kada smo zasadili drveće i renovirali neke delove.  Držao je zavet ćutanja do zalaska sunca dok je živeo na starom mestu. Postojala je tabla ispred njegove stare sobe na kojoj je pisao na hindiju: “Posetioci samo posle zalaska sunca”. Maharadž je među lokalcima bio poznat kao Mauni Baba – ‘tihi baba’.

Kada sam stigao u njegov ašram sreo sam Hare Krišna Babu ispred hrama. Pitao sam da li mogu da učim od Maharadža. Baba mi je odgovorio da Maharadž više ne prima učenike zbog njihovog lošeg ponašanja.  Odgovor me je šokirao i moj san je bio potpuno uništen. Pitao sam Babu da li bi mogao da imam daršan sa Maharadžijem. Odgovorio mi je da on obično dođe i sedi ispred hrama posle 5 da bi primio goste ako ih ima, ali da danas ima već dogovorene druge obaveze. Otišao sam slomljenog srca. Godinama sam čekao na priliku da učim od Maharadžija. Sada je taj san bio gotov.

Raspitivao sam se kod svih poznatih učenjaka Gaudija sampradaja u Vrindavanu da vidim da li bi iko mogao da me podučava Sandarbhama Điva Gosvamija. Na moju žalost svaki od njih je rekao da nije u stanju da me podučava Sandarbhama i da je jedino Maharadži u stanju da to uradi. Nastavio sam sa svojim učenjem sanskrita i nadao sam se da ću steći dovoljno stručno znanje kako bi mogao sam da proučavam Sandarbhe.

Najsrećniji trenutak

Pošto je prošlo par meseci opet se desilo nešto misteriozno. Jednog dana sam pričao sa glavnim puđarijem Krišna Balaram hrama, Purna Ćhanda Dasom, o proučavanju Sandarbhi. Na moje iznenađenje rekao mi je da lično poznaje Maharadžija i obećao mi je da će me odvesti da ga upoznam.  Doživeo sam ovaj događaj ako posebnu milost Šri Šri Radha Šhjama-sundare.

Jedne večeri sam zajedno sa Purna Ćhandom otišaqo do ašhrama Maharadžija. Kada smo stigli Maharadži je sedeo na krovu i nadgledao izgradnju prvog dela gošale gde je tada bilo samo četiri krave i jedan bik. Sišao je merdevinama od bambusa i naslonio se leđima na veliko Papadi drvo, koje i dalje postoji. Odali smo mu poštovanje i Purna Ćhand me je predstavio njemu. Zatim sam ga pitao da me podučava Sandarbhama.  Pogledao me je i nije ništa rekao neko vreme. Onda me upitao: “Zašto prvo nisi proučavao Harinamamrita Vjakaranu (knjigu o gramatici sanskrita koju je napisao Điva Gosvami)?” U to vreme sam učio po Panini sistemu sanskit gramatike od vaišnavskog sadhua u ašramu Akhandananda Svamija. Odgovorio sam mu da bi bilo teško proučavati dve odvojene gramatike u isto vreme i da bih sigurno učio iz Harinamamrita Vjakarane kad budem završio Panini sistem. Maharadža je opet ćutao neko vreme i onda je rekao: “Da, podučavaću te”. To je bio najsrećniji trenutak u mom životu.

Život u skladu sa šhastrama

Prvog dana mojeg podučavanja poneo sam garland i ponudu da bi ga obožavao. Čim sam mu ponudio garland, on ga je odmah sklonio. Ovo je bilo veoma neobično za mene. U ISKCON-u sa uvek viđao gurue sa garlandima. Iz njegovog ponašanja sam razumeo šta znači poniznost. Bez obyira da to što je Maharadža bio veoma učen – on je bio jedini koji je mogao da podučava Sat Sandarbhe – bio je veoma jednostavan. Nikad ne bi sedeo na uzvišenom mestu, već bi sedeo na podu sa malim drvenim stolom ispred njega.  Nije odisao utiskom velikog učenjaka ili ačharje. Živeo je svoj život u skladu sa principima šhastra (spisa) i potpuno u skladu sa tim je bio poznat kao šhastri.

Moja velika sreća je da me je podučavao kompletnoj literaturi Gosvamija. Kada se sada setim toga iznenađuje me kako je Maharadži pronalazio vremena da je toliko podučava. Prvo je podučavao Sat Sandarbhama Điva Gosvamija: Tatva, Bhagavat, Paramatma, Krišna, Bhakti and Priti Sandarbhama. Posle toga me podučavao Sarva-samvadini i Harinamamrita-vjakaranam Điva Gosvamija, Laghu Bhagavatamritam, Bhakti-rasamrita-sindhu i Uđavala Nilamani Rupa Gosvamija, Brihad Bhagavatamritam i Haribhaktivilasa Sanatana Gosvamija, Sidhanata Darpana i Govinda Bhasja Baladeve Vidjabhusana, Madhurja Kadimbini Visvanatha Ćakravartija, i Ćaitanja Ćaritamriti Krišnadas Kavirađa Gosvamija. Ne samo da me podučavao svim ovim knjigama, već i njihovim komentarima (osim naravno Govinda Bhasja i Sarva-samvadini, koje su komentari same po sebi). Dodatno me je podučavao Bhagavad Giti sa komentarima Šri Višvanatha Ćakravartija i Šri Baladeva Vidjabhusane, i Šrimad Bhagavatam sa komentarima Šridhara Svamija, Šri Điva Gosvamima i Šri Višvanatha Ćakravartija.

(biće nastavljeno)

*** originalni članak je objavljen 13. decembra 2013 na engleskom sajtu Điva instituta