Atha Sadhu-sanga (drugi deo)

Napisao Satjanarajana Dasa

 

Potraga za guruom

Jednom dana sam bio u tržnom centru i našao sam prodavnicu starih knjiga. “Lako putovanje na druge planete” Šrila Prabhupada je jedna od knjiga koje sam kupio. Odmah sam počeo da čitam tu malu knjigu i bila mi je veoma interesantna, ali nisam shvatio vezu između autora i ISKCON-a. Pisanje Šrila Prabhupada me je toliko impresioniralo da bi promenio moj stav i vratio se u hram da sam to tad razumeo.

Posle godinu dana sam bio prebačen u centralu moje kompanije u Detroitu. Tamo sam živeo sa prijateljem iz Indije, iz IIT Kharagpura koji je dolazio iz pobožne porodice iz Kalkute. Ovo je bio prvi put u mom životu da sam mogao otvoreno da razgovaram iz srca. Imao sam par prijatelja iz Indije u Majamiju, ali se nisam upuštao u duhovne razgovore sa njima. Bilo je zato veoma prijatno imati cimera u Detroitu koji je imao duhovne sklonosti.  Postali smo veoma dobri prijatelji, i bez obzira na nedovoljno znanje, stalno smo diskutovali o duhovnim temama u našem stanu. Išli bi u opštinsku biblioteku u centru Detroita gde smo nalazili knjige o hinduizmu, jogi i duhovnosti, i planirali smo da ostavimo naše poslove kako bi se mogli da se vratimo u Indiju u potrazi za guruom. Svake večeri bi ležao u krevetu i sanjao o odlasku na Himalaje u potrazi za samospoznatim guruom. U tom periodu smo moj prijatelj i ja počeli da postimo vikendima jer smo pročitali u priručniku joge da post pomaže u kontroli čula, što je pripremni korak za samospoznaju.

Za vreme boravka u Majamiju sam ostao u kontaktu sa puno mojih prethodnih kolega i ostalih studenata sa mog instituta međutim ta druženja sam više smatrao uznemirujućim jer su svi ti prijatelji bili zaiteresovani za materijalno uživanje i nije postojala ni najmanje šansa da se sa njima priča o duhovnosti. Svi kontakti sa njima su prestali kada sam se preselio u Detroit.

ISKCON-ov hram u Detroitu

ISKCON Detroit

ISKCON u Detroitu

Jednog dana me je jedan od starijih kolega sa IIT-ja iz Delhija pozvao da dodjem u posetu u Lansing, glavni grad Mitčigena. On je bio veoma fini džentlmen i čuo je za moje duhovne sklonosti – koje su bile velika tema razgovora u krugu mojih prijatelja. Od njega sam dobio informaciju da u centru Detroita postoji lepi hram Radha-Krišne i da se u njemu održava artik, lekcija i prasadam svake nedelje uveče. Po povratku u Detroit sam pronašao broj telefona hrama i pozvao ih da mi daju upustva kako da dođem do hrama. Pošto smo postili subotom i nedeljom, moji cimer i ja smo pomislili kako bi bilo idealno prekinuti post u hramu pošto su delili prasadan. U to vreme nismo bili skloni kuvanju.

Nisam znao da je u pitanju ISKCON-ov hram kada smo krenuli. Da sam znao ne bi otišao zbog mog prethodnog iskustva. Kada smo stigli, bio sam potpuno zaokupljen celim izgledom hrama, božanstvima, i prasadamom. Jedino me uznemirio način na koji su bhakte komunicirale sa mnom – ali je bilo drugačije od ISKCON-ovog hrama u Majamiju jer je tamo bilo puno indijskih posetilaca i bhakta.

Radha Krišna u Detroitu

Jedan indijski bhakta mi je dao kopiju “Back to Godhead” časopisa. U to vreme još uvek nije bila odštampana Prabhupadadova Lilamrita (biografija), ali su njeni delovi bili objavljivani u BTG časopisu. Štampali su poglavlja iz drugog dela pod imenom: “Borba u samoći.” Moje srce je bilo potpuno opčinjeno. Opisane su poteškoće Prabhupada u Boveri delu Njujorka. Bio sam izuzetno impresioniran njegovom odlučnošću i njegovim naporima da proširi bhakti na zapadu.  Posećivao sam hram redovno i bhakte bi uvek pokušavale da mi propovedaju, a kasnije sam saznao da je to bila njihova dužnost. Uvek bi završio u raspravama sa njima. Posle par poseta, bhakte su prestale da mi propovedaju. Kasnije sam saznao da je predsednik hrama, koji je bio alumni mog instituta, čuo za mene i rekao brahmaćarijima da me ostave na miru – da će se on lično pozabaviti sa mnom.

Guru poput Prabhupada

Prabhupada Murti

u Detroitu

Predsednik hrama se sastajao sa mojim prijateljem i sa mnom i vodili bi veoma prijatne razgovore. Pričao bi nam o ličnim iskustvima sa Prabhupadom pošto je bio njegov učenik.  Već sam razmišljao o tome da postanem Prabhupaduovu učenik pošto sam pročitao njegovu biografiju, ali sam, uskoro saznao da on više nije sa nama.  Zatim sam planirao da otputujem u Indiju i pronađem nekog od njegove braće po Bogu. Mislio sam da, pošto su Prabhupad i njegov guru bili tako velike bhakte, sigurno postoje drugi učenici Bhaktisidhante koji su isto tako velike bhakte, i da bi mogao da prihvatim nekog od njih za gurua.

Jednog dana kada sam pričao sa mojim prijateljem o putovanju u Indiju i potrazi za guruom među braćom po Bogu Prabhupada, on me je pitao:“Da li veruješ u Prabhupada?” Odgovorio sam: “Naravno, zašto bi inače tragao za njegovom braćom po Bogu?” On je insistirao:“Da li veruješ da je Prabhupada bio čisti bhakta?” Odgovorio sam potvrdno.  Na to je on rekao: “Čisti bhakta je savršen. On zna sve. Prabhupada je čisti bhakta i postavio je 11 svojih učenika da služe kao gurui. Trebaš prihvatiti dikšu od jednog od njih.” Njegovi argumenti su bili ubedljivi i tako sam se pridružio ISKCON-u 1980. godine u Detroitu.

Intezivna želja za proučavanjem Sandarbhi

Điva Gosvami

U Prabhupadovim knjigama sam saznao za Sat Sandarbhe Šri Đive Gosvamija, koga je Prabhupada smatrao najvećim filozofom. U meni se probudila intezivna želja sa se posvetim proučavanju Sandarbhi. U to vreme nisam imao ideju kako bi bilo moguće ispuniti tu želju, ali sam svakako znao da je ne mogu ispuniti u SAD – morao bi da se vratim u Indiju da bi proučavao Sandarbhe. Šta više, bhakte nisu ohrabreni u ISKCON-u da čitaju bilo koju literaturu osim BBT izdanja.  U međuvremenu sam počeo da sam učim sanskrit.  Nadao sam se da bi jednog dana mogao da budem u stanju da otputujem u Indiju i naučim sanskrit dovoljno dobro za proučavanje Sandarbhi. Međutim bhakte su uvek negativno pričale o povratku u Indiju i rekli bi da u jedva bilo neke službe za bhakte u indijskim ISKCON hramovima, te bi stoga bilo gubljenje vremena otići u Indiju kad sam imao bitnu službu u hramu u Detroitu.  I tako nisam pravio planove sa skori povratak u Indiju.

U isto vreme sam redovno dobijao vesti od moje porodice da su uvek zabrinuti za mene, posebno moja majka koja je često plakala razmišljajući o meni. Mislila je da idem naokolo i prosim za hranu u Americi pošto sam postao sadhu, jer je gledala sadhue u Indiji kako prose od kuće do kuće. Želela je da se vratim i živim u nekom hramu u Indiji da ne bi morao da idem naokolo i prosim hranu. Zbog briga moje majke a i moje situacije u ISKCON-u – koja je drastično promenila zbog odlaksa gurua koji me inicirao iz ISKCON-a – odlučio sam da se vratim u Indiju 1983. godine. Posetio sam moju porodicu, utešio majku, i onda posetio hramove u Vrindavanu i Majapuru.

Moja želja je bila da budem u ISKCON-u u Vrindavanu, ali nisam smatrao da je to dobra ideja s obzirom da je moja porodica živela samo dva sata daleko od Vrindavana.  Tako sam odlučio da služim u ISKCON-u u Tirupatiju, gde sam počeo da učim sanskrit od profesora. Nastavio sam da sanjam o preseljenju u Vrindavan.

(biće nastavljeno) 

*** originalni članak je objavljen 6. decembra 2013 na engleskom sajtu Điva instituta

Notify me of new articles

Comments are closed.

  • Satyanarayana Dasa

    Satyanarayana Dasa
  • Daily Bhakti Byte

    Consider the fact that your enemy is a conditioned being working under the influence of Maya. This will help you to be free of hatred towards him.

    — Babaji Satyanarayana Dasa
  • Videos with Bababji

  • Payment

  • Subscribe

  • Article Archive

  • Chronological Archive

© 2017 JIVA.ORG. All rights reserved.