Napisao: Satjanarajana Dasa

Pre dve hiljade godina u Indiji je živeo veliki kralj po imenu Bhartrihari. Pored toga što je bio vladar, bio je gramatičar, poeta i filozof. Napisao je mnogo lepih knjiga na razne teme. Umeo je da kaže, “Sahitya-sangita-kala-vihinah saksat pashuh puccha-vishana-hinah.” To znači, osoba lišena znanja o estetici, muzici i umetnosti je zaista životinja, iako je bez repa i rogova.

Zašto je govorio ove teške reči? Da li je bio frustriran životom ili ponašanjem ljudi? Ne, to zaista nije bio slučaj. Govorio je osnovnu istinu, npr. razliku izmedju ljudskog bića i životinje. Nije bio zainteresovan za spoljašnje razlike koje svi lako vidimo.

Ono šta čini čoveka ljudskim bićem nije da može da stoji na dve noge i jede viljuškom i nožem, već njegov/njen karakter. Životinja se naziva pašu na Sanskritu. To znači – sarvam aviseshena pashyatiti pashuh – onaj koji gleda na sve bez osećaja diskriminacije. Krava ne može razlikovati između dobre i loše muzike. Ona nije više uzdignutija kad čuje Betovenovu simfoniju nego rep muziku. Stavite malo trave ispred nje i ona će jesti bez obzira da li ste vi u dobrom raspoloženju ili ne. Pas neće praviti razliku između svoje majke, sestre ili nepoznate ženke u toku njihovog perioda parenja. Možda su neki psi više osetljiviji na raspoloženje svoga gazde nego drugi, ali generalno, oni su srećni samo da dobiju svoju hranu. Oni nemaju nikakav osećaj za lepotu. Da cenite lepotu treba vam viši intelekt. Oni ljudi koji nemaju to su kao životinje u rečima kralja Bhartriharija.

Onaj ko ne zna da ceni poeziju, umetnost, muziku i estetiku manjka finijim osećanjima ljudskog života. Biće grub u svom ponašanju ili u najboljem slučaju apatičan. Takva osoba može izgledati lepo spolja ali imaće surovo srce. On se poredi sa prelepim, umetničkim koricama, načičkanim draguljima, ali sadrži oštar mač koji se samo koristi da drugima prereže grkljan.  

Koncept lepote, dakle, nije samo spoljašnji izgled, već stanje nečijeg srca. Zato, ‘lepota je duboku u koži’ je pogrešno shvatanje. Prava lepota je najdublja stvar. Ne postoji ništa dublje od toga. U istoriji je bilo mnogo velikih ljudi koji nisu spolja izgledali lepo, ali su imali lepo srce i puno ljubavi prema ostalim bićima.

U današnjem svetu, fokus je izgleda samo na ‘izgledu’. Spoljašni izgled se smatra najvažnijim. Posebno su danas mladi hipnotisani spoljašnim izgledom. Ali takve stvari ne traju dugo. Dakle, onaj koga to mami sigurno će vremenom biti frustriran. Šta više, mi se suočavamo sa ponašanjem pojedinaca, a ne njegovim spoljašnjim izgledom. Čak i ako je neko izgleda očaravajuće sada, on ili ona mogu izgledati nezanmljivo nakon par dana. Um je hirovit. Ono što ga privlači ujutru, možda neće baciti iste čini uveče i obrnuto. Zato, po mišljenju kralja Bhartriharija, koncept lepote ne treba biti ograničen samo na spoljašni izgled, već se treba proširiti na karakter i stanje srca, što je mnogo stabilnije.

Kada je srce čisto i nežno, može odražavati emocije i raspoloženja drugih bića koja su neophodna da bismo se razlikovali od životinja. Postoji izreka koju sam čuo iznova i iznova ‘ne treba suditi nikome’. Šta to zapravo znači? Treba li da zatvorim oči i da oproštam svima oko mene? Kako onda da postanem bolji od životinje koja za početak nema sposobnost da sudi? Kako ću biti superiorniji ako bi to uradio? Da li je stvarno praktično ničemu ne suditi u svom životu? Ako neko traži životnog partnera, da li ta osoba treba suditi ili zatvoriti oči? Koja je svrha obrazovanja ako ne bi trebali da znamo presuditi? Ako želim da slušam muziku, zar ne treba da presudim između dobrog i lošeg učitelja? Sama funkcija inteligencije je da donosi presude ili da diskriminiše i donosi odluke. Ako se ova sposobnost ne koristi, jednaka je životinji ili ludaku. Luda osoba je ona koja nema osećaj diskriminacije. Može da jede nejestive stvari, da govori neizrečive reči ili da pokaže bilo kakvo takvo zabranjeno, abnormalno ponašanje.

Kada se savetuje da ne osuđujete druge, to znači da ne budete nepotrebno eksploatatori ili pristrasni. Da bi ste cenili lepotu, morate znati šte je lepota i imate sposobnost razlikovanja. Estetika, muzika, i umetnost nam pomažu da razvijemo finiji osećaj u našim životima i tako se uzdignemo iznad životinjske platforme. Bhartrihari ne kune ljude nazivajući ih životinjama, već indirektno ukazuje da svako treba razviti finije osećaje da zaradi titulu bića koja se zove ljudsko biće.

Na drugom mesto on piše o lepoti:

rotram shrutenaiva na kundalena

danena panirna tu kankanena

vibhati kayah karunaparanam

propakaraairna tu chandanena

“Lepota ušiju je u slušanju odgovarajućeg znanja, a ne u minđušama;
Lepota ruku je davanje milostinje, a ne narukvice;
Telo saosećajnih ljudi sija dobrotvornim delima, a ne kozmetičkim proizvodima.”

Ovde opet on ukazuje da je dobro srce ljudskog bića pravi znak lepote a ne spoljašnje ukrašavanje.

*** Članak je izvorno objavljen na glavnom sajtu Điva instituta 28. maja 2011