Sledeće pitanje je postavljeno za vreme Babađijevog podkast intervjua sa Namarasom.

Pitanje: Krišna kaže u Bhagavad Giti, “O sine Prithe, oni koji uzmu moje utočište, bez obzira da li su nižeg rođenja —poput žena, vaišija, i šudri—mogu dostući svevišnju destinaciju” (Gita 9.32).

Ove kategorije ljudi se generalno ne bave studiranjem poput brahmana, i kako onda studiranje može biti jedini put do bhakti? Zato je svevišnje velikodušni Gospod Čaitanja podelio krišna-premu kroz sveto ime a ne kroz studiranje, jer je Gospod Čaitanja, iz Svoje milosti, želeo da bhakti bude svima dostupna, a ne samo brahmanama koji su se badili studiranjem. 

Odgovor: U mom intervjuu sam rekao da se bhakti, onako kako je širio Šri Čaitanja Mahaprabhu, može razumeti samo njenim proučavanjem kroz književna dela gosvamija. Složićeš se da je Mahaprabhu širio utama-bhakti i da je zatražio od Šri Rupe i Sanatane Gosvamija da pišu knjige. Svima je poznato da bhakti koju je On širio nije bila poznata ljudima u ovom svetu. Stih anarpita-carim cirat je dokaz te činjenice.  Iz toga možemo razumeti da utama-bhakti nije laka da se razume, čak i za učene ljude, jer nije materijalna. Mi nemamo nimalo takvog iskustva. Mi teorijski razumemo nešto na osnovu našeg ranijeg iskustva. Alternativno možemo nešto razumeti putem direktnog iskustva. U slučaju utama-bhakti mi nemamo prošlo iskustvo osim ako je ne nastavljamo iz prošlog života. Takođe ne postoji način da je doživimo direktno osim ako smo srećni da dobijemo milost utama-bhakte. Zbog toga Šri Điva gosvami naziva ovu bhakti “maha-durbodha,” što znači da je veoma teška za razumeti (Bhakti Sandarbha, Anučheda 165). Šri Rupa Gosvami navodi sudurlabha, “veoma teška za dostizanje,” kao jednu od šest osobina bhakti (Bhakti-rasamrita-sindhu 1.1.17).

Složićeš se da da bi pratili bilo koji put moramo razumeti isti ispravno. Ako ne razumemo put ili proces ispravno, ne možemo da ispravno pratiti. A ako ga ne pratimo ispravno nećemo dobiti željeni rezultat. Ovo je moje ubeđenje i iskustvo. 

Vaša primedba se zasniva na stihu 9.32 Gite. Vezano za to, želim reći da je ovaj stih izgovoren u vreme kada je varnašrama sistem bio funkcionalan. Ne razumem logiku navođenja ovog stiha.  U modernom drušvu ne postoje takva ograničenja vezana za obrazovanje. Kada kažete: “Ove kategorije ljudi se generalno ne bave studiranjem poput brahmana, i kako onda studiranje može biti jedini put do bhakti?”, na šta mislite pod rečju brahmana? Gde su brahmane koje su potpuno posvećene proučavanju šastri? Većina mojih studenata koji proučavaju šastre su žene a ne brahmane. I zbog toga je vaša primedba zastarela i ne bazira se na praktičnom iskustvu. 

Ako je vaša primedba tačna, tj da nema potrebe da se studiraju šastre da bi se razumela bhakti, onda bi voleo da vidim takav primer u praksi. Pokažite mi ljude koji nisu prošli kroz pravilno studiranje bhakti-šastri a sve im je jasno vezano za proces i cilj. Šta više, da li zaista dostižu cilj. To sigurno nije moje iskustvo. Umesto toga srećem bhakte koji su praktikovali decenijama bez pravog razumevanja osnovne definicije šta je utama-bhakti. Ljudi su zbunjeni čak i oko osnovnih koncepta poput nāma, nāma-abhāsa, i nāma-aparādha. I ne pričam o tome da je neko u stanju da recituje neke stihove već da mu bude veoma jasno šta je proces i cilj. 

Šta više, citiranjem Bhagavad Gite, kontradiktorni ste sa samim sobom. Zbog čega? Jer citirate šastre da bi dokazali da nije potrebno studirati šastre. To se zove vadato vyāghāta— kontradikcija dok pričate, kao kad na primer neko kaže: “Nemam jezik u mojim ustima!” Takođe citirate stih da bi podržali pogrešnu nameru. Namera govornika, Šri Krišne, nije uopšte da neko ne treba proučavati šastre. Šta više On želi da pokaže veličinu bhakti; to je jasno iz konteksta. Ne trebamo izvlačiti zaključak koji nije bio namera govornika, posebno ako je suprotan njegovoj nameri. Šri Krišna je sam govorio o važnosti proučavanja šastri, i putem afirmacije (anvaya) i negacije (vyatireka) (Gita 16.23–24):

yaḥ śāstra-vidhim utsṛjya   vartate kāma-kārataḥ
na sa siddhim avāpnotina   sukhaṁ na parāṁ gatim

tasmāc chāstraṁ pramāṇaṁ te   kāryākārya-vyavasthitau
jñātvā śāstra-vidhānoktaṁ   karma kartum ihārhasi

“Odbacujući naredbe spisa, osoba koja deluje pod impulsom materijalnih želja ne dostiže ni savršenstvo, ni sreću niti Svevišnji cilj.

Zbog toga su samo spisi autoritet u utvrđivanju šta treba uraditi a šta treba izbegavati. Trebaš delovati u ovom svetu jedino posle razumevanja uputstva spisa.”

To je veoma jasna instrukcija da osoba treba prvo proučavati šastre i tek onda delovati; bez toga se ne može postići željeni cilj. Nisam rekao ništa drugačije u mom intervjuu. U stvari sam podržao moju izjavu sa citatom iz šastri. Zbog toga ako se ne slažeš sa mnom trebaš razmotriti da li zanemaruješ šastre, što bi bilo nāmaparādha—śruti-śāstra-nindanam. 

I ne samo to, već u istoj knjizi iz koje ste citirali, Šri Krišna savetuje da se priđe učitelju od koga se treba učiti značenje šastri (Gita 4.34):

tad viddhi praṇipātena   paripraśnena sevayā
upadekṣyanti te jñānaṁ   jñāninas tattva-darśinaḥ

“Shvati ovo znanje predavajući se, vršeći službu, i raspitivajući se do detalja od učitelja.  Mudraci koji su spoznali istinu će ti dati instrukcije kako da dođeš do pravog znanja.”

U drugom delu vašeg pitanja navodite velikodušnost Mahaprabhua u deljenju Krišna-preme mantranjem imena i kako nije ograničena na studiozne brahmane. Ne razumem zašto misliš da je studiranje samo za brahmane. Svako može da proučava bhakti literaturu naših gosvamija. Šta više, trebao bi objasniti zašto je velikodušni Mahaprabhu poslao svoje bliske pratioce u Vrindavan i zatražio od njih da se bave pisanjem bhakti literature. Da li je namera bila da se impresioniraju oni koji nisu bhakte? Za Šri Rupa Gosvamija se kaže da je osvojio srce Mahaprabhua. Zašto je on napisao knjigu poput Bhakti-rasamrita-sindhua? Mogao je samo napisati par strana vezano za nama-đapu i nama-kirtan; to bi bilo dovoljno. Međutim, svi veliki ačarje su pisali knjige. Zašto mislite da su ih pisali? Da li su knjige samo za deljenje ostalima? Mislim da nisu.  Većina ljudi u moderno vreme je došlo do bhakti jer su pročitali knjigu. Čak i da su oni došli u kontakt sa bhaktama, verovatno je da su postali ubeđeni tek kad su pročitali knjigu o bhakti.

Nije mi poznat nijedan primer nekoga ko je postigao cilj bhakti bez ispravnog znanja o bhakti. Ali zato znam primere onih koji su proučavali šastre i stekli cilj bhakti! Nije iznenađenje da Krišna kaže: śreyo hi jñānam abhyāsād (Gita 12.12), priyo hi jñānino atyartham ahaṁ sa ca mama priyaḥ (7.17), bahavaḥ jñāna-tapasā pūtā mad-bhāvam āgatāḥ ( 4.10), evaṁ yo vetti tattvatah (4.9), etc