Pitanje: Dozvolite mi da se ogradim od stava o Bogu koji voli da se igra.  Razumem psihologiju o želji da služimo onome koga obožavamo, ali služenje ima smisla jedino kada je potrebno. Sva moja istraživanja ukazuju da služenje pruženo naprednim bićima u zagrobnom životu jedno od ključnih stvari za njihov dalji duhovni razvoj, čak i duhovno zadovoljstvo, ali to služenje je pruženo onima kojima je potrebno – a ne Bhagavanu ili podjednako naprednim dušama, već onima koji su na putu nagore, možda čak i sa materijalne planete kao što je naša.

Odgovor: Zašto tako mislite? Da li ste ikada doživeli stanje bez želja? Kako možete znati stanje uma takvih osoba? Žašto bi takve osobe pratile vašu psihologiju?

Molimo vas da uradite istraživanja o ljudima koji su izvad bilo kakve vezanosti za materijalni svet. Možda nikad niste pomislili da takvi ljudi takođe postoje.

Pitanje: Smatram da je vaše objašnjenje fascinantno, međutim, i potpuno konzistentno sa Krišninim igrama iz ljubavi navedenim na drugim mestima. Ali ne mogu lako da poverujem u Boga čija je jedina aktivnost igra. Bog koga ja volim je sigurno srećan, ali je takođe saosećajan i sposoban da bude razočaran i čak i da pati, pred slikom svetova (kao našeg) koji su otišli pogrešnim putem.

Odgovor: Nema više od jednog Boga. Tako da ne možete reći: “Bog koga ja volim”, kao da ja volim drugog Boga. Da li možete da nam date neki dokaz zadnjeg dela vaše rečenice?  I ako je vaš Bog tako saosećajan zašto potpuno ne otkloni patnje čovečanstva.

Pitanje: Kada pričam o “mom Bogu” ne mislim da postoje dva ili više Bogova; odnosim se na različite stavove o Bogu koji nam se nude. Slažemo se da može postojati samo jedan Svevišnji Apsolut, i potpuno se slažem se sa većinom tvrdnji koje ste predstavili o Krišni, posebno o Njegovoj ličnosti.

Međutim, Bog čija svarupa ga čini isključivo razigranim meni deluje neozbiljno i etički sumnjivo.

Odgovor: Predstavili ste smislenu sumnju o tome da je Bhagavan samo zauzet igranjem. Mi u stvari svi volimo da se igramo i možete se zapitati odakle potiče ta tendencija.

Da budemo iskreni svet je pun patnje. Zašto je tako?  Mogući su sledeći odgovori:

1. Bog je okrutan i sadista.  Voli da gleda kako ljudi pate.
2. Bog je saosećajan ali nemoćan. Nije u stanju da pomogne.
3. Bog nije nemoćan ali takođe nije ni saosećajan i tako i ako bi mogao da pomogne, odlučuje da to ne uradi.
4. Bog ne zna za patnje ljudi. Tako da mu ideja pomaganja dušama koje pate ne pada na pamet.

Složićete sa da Bog nije nijedan od ponuđenih odgovora. Stvarnost je da On nije odgovoran za ljudske patnje. Ljudi pate zbog svojih loših dela. Postoji zakon karme i svako je arhitekta svoje sudbine. Bog se u to ne meša. Potpuno isto kao što država može kazniti kriminalnca, ali ne i građanina koji poštuje zakon. Postoji puno ljudi u zatvorima, i ne možemo kriviti policiju, sudove ili državu za to.  Policija, sudovi i država služe ljudima da bi zadržali mir u društvu, a ne da bi činili da ljudi pate. Država nije ni okrutna, niti nemoćna da oslobodi ljude iz zatvora, niti nesvesna patnje ljudi u zatvorima. A ipak se država ne meša u to. Niko ne krivi državu za to. Situacija sa ljudima na svetu je takva.

Bog želi da pomogne ljudima. Postoje dva načina da se pomogne. Jedan je da se ljudima da to što žele. Da im se da novac, bogatstvo. Druga je da ih nauči. Prva vrsta pomoći nije zaista pomoć. Postoji puno ljudi na svetu koji imaju bogatstvo i zdravlje a i dalje nisu srećni.  Pravi uzrok patnje jeste neznanje. Neznanje o nama samima i o Bogu. Ultimativno jedini razlog za patnju je nedostatak ljubavi. Naša najveća potreba je ljubav, a ne bogatstvo. Bogatstvo u pratnji neznanja je prokletstvo. Ljubav je univerzalni lek za sve probleme. Zbog toga, On sam dolazi ili šalje svog glasnika da uči ljude ljubavi. Bog je personifikacija ljubavi.

Još jedna poenta je da Bog nije proizvod nečije racionalnosti. Zato vas molimo da ne pokušavate da smestite Boga u vašu kutiju racionalnosti. Bog nije neracionalan ali nije ograničen nečijom racionalnošću. On je trans-racionalan. Zbog toga, Vedanta-sutra (2.1.11) kaže tarko’pratsthanat. Trebamo pokušati da razumemo Boga a ne da mislimo da On treba da se uklopi u naše racionalno razmišljanje.  Bog je već ovde. On se neće promeniti. Stvarnost se ne može uklopiti u našu racionalnost. Moramo prihvatiti stvarnost. Racionalnost je veoma dobra ali ima svoja ograničenja.

I tako ono što Vedanta govori, što Bhagavat Purana govori, jeste opis stvarnosti u skladu sa Điva Gosvamijem. Mi nemamo iskustvo transcendentalne ljubavi. Tako da nije lako razumeti Krišnu koji je personifikacija ljubavi.

Dodatna poenta je da Krišna ima dva aspekta, kao Bhagavan i kao Pamaratma. Paramatma je ono što mi nazivamo Bogom. Krišna je izvan Boga. Saznanje da On nije Bog može zvučati šokantno. Svetske religije pričaju o Bogu ali ne o Bhagavanu. Da damo prost primer, Bog je kao Obama u kancelariji a Bhagavan je kao Obama na odmoru sa porodicom i prijateljima. Obama ne može imati dva tela ali može imati dva raspoloženja. Bog ima dva odvojena oblika kao Paramatma i kao Bhagavan, a ipak je On jedan.

Dinamika ljubavi je izvan racionalnog uma. Postoje dva načina kako možemo služiti nekog i kako neko može biti služen. Prvi je da se dobije nešto i da se da nešto. To vidimo ovde u našim životima. Služimo druge jer želimo nešto, a drugima treba to. Drugi način je kad neko stekne nešto.  Kada je neko stekao blaženstvo ljubavi, onda radi sve samo iz ljubavi. Bhakte ne služe Krišnu da bi ispunili neku potrebu već samo iz ljubavi.

A onda postoji još jedan nivo. Kada postoji intezivna ljubav u srcu bhakti da služe Krišnu, onda to postane potrebno Krišni. Kada oni žele da Ga hrane, On postane gladan. Ali u pitanju nije materijalna glad.  U pitanju je duhovna glad. Glad za ljubavlju. I pored toga što je Krišna savršen i kompletsan, on ipak oseti potrebu za ljubavlju. I tako ga bhakte služe iz ljubavi i On služi njih iz ljubavi. I zato su to igre iz ljubavi. Ista dinamika postoji između bhakta.

(biće nastavljeno)

Članak je izvorni objavljen na glavnom sajtu Điva instituta 17. jula 2015