Pitanje: Da li je moguće da neko razvije šradhu (veru) u bhakti bez da čuje bilo šta iz šastra? Na primer, neko čuje da postoji Vrhovna Osoba i da samo obožavajući tu osobu možemo da postignemo konačni cilj u životu. Samo kad čujemo ovakvu izjavu, osoba počinje da dobija šradhu u bhakti. U ovom slučaju, izjava ne dolazi iz šastra.

Odgovor:  Dolazi od bhakte. Bhakta možda ne citira iz šastri ali on govori sidhantu. Nije neophodno da citira iz šastra, ali zaključak dolazi iz šastra. Druga stvar je da će ova vrsta vere, višvasa, doći iz druženja sa bhaktom. Neće se desiti čak i ako čitaš šastre. Višvasa dolazi iz mahat sange, neće iskočiti iz knjige. 

Pitanje: Da li je takođe moguće da neko čita knjigu i na taj način dobije šradhu?

Odgovor: To znači da on već ima šradhu od nekog prethodnog druženja. Inače, nije moguće. Šastra pospešuje tu vatru šradhe.

Pitanje: Dakle, bitna stvar je da neko ima veru u nešto što je sidhanta?

Odgovor: Da, to je tačno. Počinje sa slušanjem katha. Ne dešava se tako što nekome kažete, “Sveto Ime je transedentalno i ako ga pevate, dobićete ljubav Božju.” veoma je retko da kažete samo ovoliko, i da neko uzme to ozbiljno i da sledi. Morate objasniti mnogo toga logikom, pričama i primerima. To se naziva katha. Onda ta osoba možda može postati zainteresovana da sledi proces. Neko mora prvo čuti i ako je takvo slušanje sa poštovanjem, onda milošću bhakte će se šradha pojaviti.

Pitanje: Kada kađete “šradha prebiva u toj osobi,” da li to znači da šradha postoji u duši ili je u umu ili suptilnom telu?

Odgovor: Šradha se prvo pojavi u umu, koji je deo suptinog tela.

Pitanje: Da li deo Krišnine unutrašnje moći?

Odgovor: Da, ako se bazira na šastrama, onda je gunatita.

Pitanje: Dakle, ako je šradha unutrašnja moć, kako možemo reći da nije deo izvršavanja bhakti? Ako je bhakti unutrašnja moć, onda šradha mora biti takođe deo bhakti.

Odgovor: Bhakti je jedna od unutrašnjih moći, kao i šradha. Bhakti je aktivnost koji radite za zadovoljstvo Bhagavana. Dakle šradha ne obavlja aktivnost ili tako nešto, to je samo mentalitet koji imate i zbog kojeg se uključujete u bhakti. Ne smatra se da je deo bhakti. Ako imate šradhu a ništa ne radite, onda to nije dovoljno dobro da bi se nazvalo bhakti. Jednom kad imate šradhu onda shodno tome delujete. Vaš um, telo i čula su uključena u službu. Šradha je podsticajna sila. Dakle ona postaje kvalifikacija za uključivanje u bhakti. Kao da ste gladni, a onda jedete hranu. Glad nije deo jedenja hrane, ali vam je potrebna da biste jeli. Možete da jedete hranu čak i kada niste gladni, ali to nije jednosmerno, ananja, jer nećete biti potpuno zadubljeni kao kad ste gladni. Dakle ta glad je kvalifikacija koju imate, i koja će vas podstići da se uključite u proces jedenja. Šradha je kao glad, a jedenje je kao izvršavanje bhakti. 

Pitanje: U jednom od prevoda Madhurja-kadambini, čitao sam da u napredovanju od šradhe do preme, šradha raste i raste, i da prema znači vrhunac šradhe a šradha znači minimum preme. Opisano je na taj način kao da je ista supstanca samo na drugačijem nivou inteziteta. Da li je ovaj opis pogrešan, ili je pogrešno prevedeno?

Odgovor: Možeš to tako da razumeš. Ali nije baš tako, jer prema nije šradha.

Pitanje: Zar ne možemo reći da neko ko ima maksimum bhakti takođe poseduje maksimum šradhe?

Odgovor: Da, on ima šradhu ali šradha i prema su dve odvojene stvari. Nije da je šradha sama prema u svom maksimumu izadnju, iako se nekad tako opisuje. Iskreno govoreći, one su radvojene. Imaju različite karakteristike. To je kao da kažete da je najbolji oblik soka od šećerne trske ili najkoncentrovaniji oblik soka od šećerne trske šećerna bombona, a najrazblaženiji oblik šećerne trske je sok od šećerne trske. Ali zaista govoreći, to su dva odvojena objekta sa različitim karakteristikama.

Pitanje: Da li neko  može praktikovati bhakti bez da ima šradhu?

Odgovor: Zašto bi neko to radio? Šta bi bila motivacija? Mora da postoji neka motivacija kako bi delovali. Mora da postoji neka šradha iza delovanja. Akcija je ono što vršimo da bismo nešto postigli. Osim ako agent ne veruje da bi ova konkretna akcija donela željeni rezultat, agent ne bi bio inspirisan da deluje. Postoji izreka, prajođanam vina mando’pi na pravartate, “Čak ni budala ne deluje bez ikakve svrhe”.

Pitanje: Da li postoje određene zabave ili lile koje ne bi trebalo da čujemo dok ne pređemo nivo anartha nivriti ?

Odgovor: Nigde u šastrama ne piše da mi kao bhakte ne treba da čujemo određene zabave. Ograničenje je za ne-bhakte. Zabranjeno im je jer će pogrešno razumeti i naći grešku. Ali čak i ne-bhakta koji ima interes da čuje i razume može da čuje. Važno je da se mora pravilno čuti. To znači da se mora čuti od kvalifikovanog govornika, mora se čuti s poštovanjem, a ne u raspoloženju za otkrivanje grešaka ili izazova. Međutim, u zavisnosti od kalibra i raspoloženja bhakte, određene zabave možda neće biti pogodne za njihovu odanost. Na primer, za dasja bhaktu, nije pogodno slušanje madhurja lile.

Pitanje: Da li je šradha aspekt po kojem se avadharana (utvrđivanje) odvija?

Odgovor: To je aspekt, jer čujete iz šastra i možda imate sumnje. Čak i ako razumete bhakti logički i prihvatite da je to ispravno, šradha je ono po čemu ste došli do ovog zaključka. Pošto u trenutnoj fazi nemate direktnog iskustva sa temama objašnjenim u šastrama, zašto biste im verovali? Čak i ako ih objasnite logikom, to nije dovoljno. Generalno, logika funkcioniše sa direktnim iskustvom, ali ovde je sve samo šabda pramana. Dakle, jedini način na koji možete imati poverenja i zadržati zaključke je šradha, koja potiče od mahat sange, milosti bhakta. 

PItanje: Bhakti je nezavisna, dakle nije joj potrebna šradha da bi dala svoj rezultat, ali da se praktikuje ananja (ekskluzivna) bhakti moramo imati šradhu. Da li to znači da ananja bhakti nije nezavisna?

Odgovor: Vi ovde mešate stvari. Bhakti je odvojena, i šradha je odvojena. Šradha je u praktikantu i potrebna mu je da izvrši bhakti. Ne razumem kako se ovo može shvatiti kao da bhakti nije nezavisna. Bhakti i ananja bhakti nisu dve odvojene stvari. Bhakti je samo jedna. Različite podele bhakti, kao što su čista bhakti, mešovita bhakti, itd., određuju se na osnovu čistoće ili mešovitih motiva praktikanta. Ako neko nema šastrija šradhu, ne bi se bavio ananja bhakti. To ne čini ananja bhakti manje nezavisnom.