Điva je uslovljena avidjom, koja oduvek postoji —anādi-avidyā-yuktasya puruṣasya (SB 11.22.10). Nikada nije postojalo vreme u kojem điva nije bila pod uticajem avidje. Interesantna činjenica je điva takođe ima vidju oduvek poput uslovljavanja avidje. Vidja se u ovom kontekstvu odnosi na spoznaju postojanja svesnog bića, odvojenog od uma i tela. Ta vidja je osnova duhovnog života. To je baš prva instrukcija koju Krišna daje Ardžuni u Giti. Yā vidyā sā vimuktaye—“To je vidja koja dovodi do mukti.” Ne postoji mukti bez razumevanja razlike između sopstva i materije. Zašto onda nismo svesni toga da je avidja nadjačala vidju? To je smisao Krišnine izjave: ajñānena āvṛtaṁ jñānaṁ tena muhyanti jantavaḥ—“Gnjanu živih bića je pokrila agnjana; i zbog toga su zavedena” (Gita 5.15). Korišćenje množine ukazuje na raširenost ovog fenomena. Niko nije pošteđen. Gnjana koja se ovde pominje nije urođeni deo svarupe živog bića. Ona je izvan živog bića, kao što je agnjana takođe izvan svarupe živog bića, pošto obe potiču od materijalne energije. To je rekao Šri Krišna Udhavi:

vidyāvidye mama tanū viddhyuddhava śarīriṇām
mokṣa-bandhakarī ādye māyayā me vinirmite

O Udhava, razumi da i znanje (vidja) kao i neznanje (avidja), koje vode do oslobođenja i uslovljavanja za otelovljena bića, su dve Moje praiskonske energije, koje je stvorila Moja maja.  (ŠB 11.11.3)

U ovom stihu Šri Krišna isključivo navodi da je i vidju i avidju, koje su sinonimi za gnjanu i agnjanu, stvorila maja. U Bhagavad Giti (14.17), Krišna to navodi još eksplicitnije, koristeći reči gnjana i agnjana za vidju i avidju:

sattvāt sañjāyate jñānaṁ   rajaso lobha eva ca
pramāda-mohau tamaso   bhavato ‘jñānam eva ca

Gnjana dolazi od satve, a iz radžasa dolazi samo pohlepa. Slično tome iz tamasa potiču nepažnja, zabluda i agnjana.

Potpuno je jasno bez sumnje da ovde navedena reč gnjana pripada spoljnjoj energiji, maji, i da ona nije deo svarupe đive. Iste reči se koriste u gore navedenom stihu iz Gite 5.15. Zbog toga ne treba pogrešno tumačiti da je svarupa đive puna znanja.

Gune prakṛti su uvek pomešane. One su uvek zajedno, kao što je navedeno: anyo’nya-mithuna-vṛttayaḥ—“Gune se uvek mešaju jedna sa drugom” (Sāṅkhya-kārikā 12) and anyo’nya-mithunāḥ  sarve sarvtra gāminaḥ/naiṣāmādiḥ samprayogo viyogo vopalabhyate—“Gune se mešaju jedna sa drugom i postoje svuda. Ne postoji trenutak kada su prvi put pomešane niti se one ikad razdvajaju” (Devī-bhagavata Purāṇam 3.8).

Pošto su gune uvek zajedno, prirodan zaključak je da su i njihovi efekti uvek pomešani. Njihov intezitet ili procenat, se međutim neprestano menja. Zbog toga ukoliko điva ima anadi avidju, čiji rezultat je neznanje, može se zaključiti da takođe mora postojati anadi vidja. To možemo razumeti iz sledećih reči kralja Satjavrate: anādi-avidyopahitātma-saṁvidatanmūla saṁsāra-pariśramāturāḥ—“Osobe čije znanje o sopstvenom biću je pokriveno avidjom koja postoji ovudek se muče radom u materijalnom životu koje je prouzrokovala ta ista avidja” (SB 8.24.46). 

Iz istog stiha se može zaključiti da ako je znanje o sopstvenom biću pokrila avidja koja postoji oduvek, onda i to znanje mora postojati oduvek. Neko može dati primedbu da pokrivanje od strane avidje postoji oduvek, a ne da samo pokrivanje postoji oduvek. Iako je moguće izvući takav zaključak, on ne bi bio u skladu sa ranijim izjavama koji jasno navode da samo uslovljavanje đive postoji oduvek. Ovo je potvrdio Šri Višvanatha Čakravati u svom komentaru na stih 2.5.19 Bhagavata Purane. On piše:  jīvasya yathā anādi-ajñānaṁ tathā anādi-jñānam api astīti—“Kao što điva ima anadi agnjanu, neznanje koje oduvek postoji o sopstvenom biću, ona isto tako ima anadi gnjanu, znanje o sopstvenom biću koje oduvek postoji.” 

Neko može postaviti pitanje: “Kako može u isto vreme da postoji i znanje ili svest o sopstvenom biću i nedostatak znanja o istom?” Kao odgovor, Krišna kaže, ajñānena āvṛtaṁ jñānaṁ tena muhyanti jantavaḥ—“gnjana živog bića je pokrivena agnjanom i zbog toga su ona zavedena” (Gita 5.15). Iako one postoje istovremeno, jedna je istaknuta. U uslovljenom stanju, agnjana nadjačava gnjanu. Ali ukoliko se neko razvija duhovno, ili makar živi život u satvi, onda gnjana nadjačava agnjanu; to je zbog toga što satva otkriva znanje o sopstvenom biću—sattva sañjāyate jñānam (Gita 14.17). Gnjana vodi ka mukti, ili spoznaji Brahmana—jñānaṁ yad brahma-darśanam (SB 3.32.31). Međutim to je samo đivana-mukti i nije potpuno oslobođenje jer i dalje postoji uslovljenost od strane satva-gune. Da bi se potpuno oslobodio svih guna i tako postigao potpuno oslobođenje, atyāntikī mukti, mora se praktikovati bhakti. To je naveo Krišna u sledećem stihu:

mām ca yo ‘vyabhicāreṇa   bhakti-yogena sevate
sa guṇān samatītyaitān   brahma-bhūyāya kalpate

Osoba koja samo Mene služi putem nepokolebljive predanosti potpuno nadmašuje sve gune prirode i postaje kvalifikovana da spozna Brahman. (Gita 14.26)

Tako možemo razumeti da u našem uslovljenom stanju imamo oduvek i avidju i vidju o sopstvenom biću i da nijedna ni druga nisu deo naše svarupe.

Satjanarajana Dasa