Postoji opšta tendencija da krivimo druge za naše poteškoće. Ego doživljava osećaj zadovoljstva okrivljujući druge za naše probleme. Izazovno je misliti da sami možemo biti uzrok sopstvenih nevolja jer ova misao povređuje ego. Međutim, okrivljavanje drugih ili pronalaženje krivice u drugima ne pomaže nikome, posebno nama, ma koliko to delovalo utešno. Umesto toga, ostajemo zaglavljeni u svojim problemima i nastavljamo da sejemo seme za dalje nevolje. Politički lideri napreduju na ovoj osobini—oni imaju sklonost da okrive suprotnu stranu; na taj način stiču podršku. Ljudi koji vole da okrivljuju druge često su pod uticajem takvih političkih lidera. I mediji i društveni mediji su stručnjaci u igri krivljenja drugog.

Neprijatelj iznutra i spolja

Šri Krišna ne savetuje takvo ponašanje. I Arđuni i Udhavi, Njegovim dvojici učenika, On ukazuje na sopstveni um kao istinskog krivca. U stihovima Bhagavad Gite 6.5–6, On objašnjava kroz dva stiha da je naš pravi neprijatelj unutra, a ne spolja:

uddhared ātmanātmānaṁ   nātmānam avasādayet
ātmaiva hy ātmano bandhur   ātmaiva ripur ātmanaḥ

bandhur ātmātmanas tasya   yenātmaivātmanā jitaḥ
anātmanas tu śatrutve   vartetātmaiva śatru-vat

„Sopstvo treba da bude uzdignuto kroz um i da se nikada ne degradira, jer je um zaista prijatelj sopstva kao i njegov neprijatelj. Um je prijatelj posebno onom sopstvu kojim je um pobeđen, ali za osobu čiji um nije pod kontrolom sopstva, sam njegov um se ponaša negativno, kao neprijatelj.”

Pravi krivac je Um

Krišna govori Uddhavi čitavo poglavlje vezano za ovo pitanje. On navodi priču o škrtom brahmani koji nije koristio svoje bogatstvo, čak ni za sebe. Zbog njegove škrtosti, članovi porodice su ga napustili, a lopovi su opljačkali njegovo bogatstvo. Budući da je bio bedan i očajan, prihvatio se odvojenog načina života i lutao, maltretiran gde god je išao. Međutim, brahmana je tolerisao sve i nije krivio nikoga. Na osnovu sopstvenog iskustva, kao i znanja iz šastre, recitovao je pesmu pod nazivom Bhikšu Gita. Prvi stih sažima celu pesmu: Ne krivi druge za svoje nevolje. Pravi krivac je um. On je pevao:

nāyam jano me sukha-duḥkha-hetur na devatātmā graha-karma-kālāḥ
manaḥ paraṁ kāraṇam āmananti saṁsara-cakraṁ parivartyed yat

„Ovi ljudi, deve (polubogovi), moje sopstvo, zvezde i planete (graha), karma ili vreme — ništa od ovoga nije uzrok moje sreće ili nevolje. Šastra uči da je samo moj um krajnji uzrok [moje radosti i patnje], sam um koji je ključan u mom ciklusu rađanja i smrti.”

U ostatku pesme, brahmana razrađuje kako nijedan od entiteta pomenutih u ovom stihu nije uzrok njegove radosti ili patnje. Generalno, mislimo da patimo zbog drugih, ili zato što deve stavljaju prepreke u naš život, ili naše sopstvo, tj. telo, zadaje nam probleme, ili patimo zbog prošle karme ili sudbine, ili zbog toga je samo vreme (kao što je Kalijuga ili određena astrološka konfiguracija) koje nas tera da patimo. Bhikšu Gita navodi da ništa od ovoga nije uzrok naše patnje. Možda se čini da su oni uzrok, ali pravi krivac je um. Ako um nije pod našom kontrolom, onda bilo koja situacija — dobra ili loša — ili bilo koja osoba — prijatelj ili neprijatelj — ili bilo koje stanje tela — zdrava ili bolesna — ili bilo koje vreme — Kalijuga ili sade–sati — može učiniti da patimo . 

Naše iskustvo u dubokom snu

Svako je iskustvo da kada smo u dubokom snu, ne patimo. U to vreme su živi ljudi za koje mislimo da su izvor naših nevolja, ali mi od njih ne doživljavamo teškoće. Deve takođe postoje, ali nam ne izazivaju nevolje. Zvezde i planete su takođe na svojim pozicijama, ali ne vrše nikakav uticaj na nas. Naša sudbina nije izbrisana, ali na nas ne utiče. Kalijuga takođe nije nestala, ali mi nismo pod njenom kontrolom. Glavni razlog zašto nas ništa od ovih stvari ne može naterati da patimo je taj što nismo pod kandžama uma.

Takođe je naše iskustvo da kada smo u dubokom snu, na sličan način ne doživljavamo sreću iz bilo kog spoljašnjeg izvora. U to vreme ljudi, mesta i stvari za koje mislimo da su izvor naše radosti i dalje postoje, ali od njih ne doživljavamo zadovoljstvo. Naša omiljena čokolada je i dalje tu u kuhinjskom ormariću. Naš ljubavnik ostaje pored nas u krevetu. Naš prelepi novi sari visi u ormanu. Ali ništa od ovih stvari ne utiče na naše umove kada smo u dubokom snu. Glavni razlog zašto ništa od ovih stvari ne može učiniti da se osećamo srećnim je taj što nismo pod kandžama uma. U dubokom snu postajemo oslobođeni uma; tako nas ništa spoljašnje ne može učiniti srećnim.

Rešenje

Ali kada izađemo iz ovog stanja u svet snova ili u budno stanje, naš um preuzima kontrolu i mi smo zaokupljeni dualnošću radosti i patnje, prijatelja i neprijatelja, zdravlja i bolesti, dobre i loše karme, itd. Samo uzmi minut za razmišljanje—ako je problem u vašem životu druga osoba, zašto onda ta osoba ne uznemiri sve na način na koji uznemiruje vas? Kako to da tu osobu — koja je tako sebična, bezosećajna ili šta god da vam smeta kod njih — drugi vole i da ima dobre odnose sa njima? Ako je koren problema u drugoj osobi, zar ne bi svi imali problem i sa njim? Na primer, ako je šećer sladak, a slatkoća je svojstvena šećeru, onda bi svi trebalo da imaju isti doživljaj njegovog slatkog ukusa kada stave šećer na jezik. I to se dešava. Dakle, ako idemo tom logikom, ako je osoba koja vam se ne sviđa izvor vaše nesreće, zar svi ne bismo trebali imati isto gorko iskustvo sa tom osobom? Ali to ne funkcioniše tako. Čak i za serijske ubice, uvek postoji bar jedna osoba koja ih i dalje voli i brine o njima. Dakle, problem nije u drugoj osobi. Patnja i bol leže u umu, i što pre shvatimo i delujemo na osnovu toga, pre će nam duhovni životi postati mnogo lakši. Ako možemo da prevaziđemo um, kao što se dešava u dubokom snu, prevazići ćemo sve svoje probleme.

Bhikšu Gita koristi pridev param ili vrhovni dok opisuje um kao uzrok. To znači da druge stvari mogu biti uzrok, ali ne i vrhovni uzrok. U poslednjem stihu pesme, brahmana daje rešenje kao služenje stopalima Krišne, mukundanghri-niševaja. Zato je bolje da ne gubimo vreme i energiju okrivljujući druge, već da se usredsredimo na angažovanje našeg uma u ​​službi Krišne. Um je naveden kao jedan od vibhutija u desetom poglavlju Gite (indrijanam manašćasmi, 10.22). Stoga se njime može kontrolisati samo usmeravanjem na Krišnu. U suprotnom, upustiće se u igru okrivljavanja. To nije od pomoći. Postoji poslovica:

„Onog ko krivi druge očekuje dugačko putavanje. Onaj ko krivi sebe je već na pola puta. A stigao je onaj ko nikoga ne krivi.”