Nedavno sam dobio imejl jednog od mojih studenata.  Napisao mi je sledeće, “Sedim u parku, gledajući u plavo nebo, i sledeće misli mi prolaze kroz glavu: Zašto radim? Osećam se kao da se gušim, živeći istu rutinu svakoga dana. Budim se ujutru, pravim doručak, idem na posao, radim, vratim se kući, malo gledam TV, i onda idem na spavanje. Želim da budem slobodan.  Želim da napustim sve, uključujući mog gurua.  Želim da napustim moj posao, da kupim kampera, i da putujem gde god me sreća odvede, zaviseći samo od Boga. Zašto brinemo?”

Dalje mi je napisao kako pamti kada sam rekao sledeće: “Bog pravi aranžmane za svakoga. Jedino ljudska bića ne veruju u to. Životinje ne idu u školu ili fakultet, i ne moraju da rade ili da zarađuju novac —međutim one žive srećno. Pre nego što se beba rodi, buduća majka nema mleka u grudima. Ali čim se beba porodi, mleko odmah krene u grudima. To je istina za sve sisare, ne samo za ljudska bića.” Moj student je onda naveo sledeću strofu na hindiju, koju je izgovorio Sant Maluka dasa:

ajagara na karai chākari pañchī karai na kāma

dāśa malūka kaha gaī saba ke dātā rāma

Ptica nikada ne ide u kancelariju. Piton nikada ne radi. Pesnik Maluka dasa kaže, “Nemajte brige. Bhagavan Rama brine o svima.” 

Nastavio je, “Zaista volim reči ovog pesnika. Želim da budem slobodna ptica a ne ptica u kavezu. Život u kavezu možda daje sigurnost i bezbednost jer vlasnik snabdeva hranu i vodu i zatvorena prica nema razloga da brine o bilo čemu. Ali takav život je veoma dosadan.  Pogledajte samo ptice koje lete nebom, uzdignute u visine i bezbrižne!”

Slično tome, dobio sam imejl moje druge studentice koja je provela prošlih deset meseci u kući. Ona nema posao, i pošto nema novca, prinuđena je da živi sa svojim roditeljima. Očajno želi da dobije posao, ali je to veoma teško, posebnousled pandemije korona virusa. Ona razmišlja, “Volela bi da imam posao kako bi bila finansijski nezavisna. Volela bi da budem slobodna kao ptica — u stanju da radim šta želim! Bila bi u stanju da putujem u Vrindavan da budem sa mojim guruom i da učim od njega. Ne bi se osećala kao parazit, koji živi od novca mojih roditelja. Živela bi odvojeno i mogla bi da se koncentrišem na moj duhovni život bez ograničenja mojih roditelja. Trenutno moram da jedem hranu koju oni spremaju, i bez obzira na to što sam postala vegetarijanac moram da sedim i jedem sa mojim roditeljima koji jedu meso, jaja i ribu. To mi je odvratno. Spolja se pretvaram da nemam problema sa tom situacijom. Ali ja želim moju finansijsku slobodu, i molim se Krišni da dobijem posao kako bi se odselila od mojih roditelja što je pre moguće.”

Takvi su ljudski životi.  Uvek nešto nedostaje, nešto fali.  I uvek mislimo da ćemo biti srećni ako se izvučemo iz te specifične situacije. Oni koji su finansijski slobodni se žale da nemaju slobodu.  A oni koji nemaju posao se takođe žale što nemaju slobodu. Zaposleni moraju da vode disciplinovane živote. Moraju da ustanu rano ujutru, da se spreme i da stignu na posao na vreme. Možda im se to ne sviđa i zbog toga se osećaju nesrećno. A oni koji su bez posla se možda ne moraju buditi rano ujutru, ali se svejedno osećaju nesrećno.

Oni koji vode disciplinovani život – osećaju se kao da se guše, poput ptice u kavezu. A oni koji nemaju disciplinu osećaju da su njihovi životi haotični i stresni i voleli bi da mogu da se disciplinuju. Slično tome, neki ljudi su u društvu drugih i žale se da nemaju samoću. Žele da napuste i da budu sami. Čujemo ih kako kažu: “Potreban mi je prostor. Muka mi je da budem okružen ljudima. Nemam vremena da čitam šastre ili da na miru mantram.” Sa druge strane, drugi žive sami i osećaju se veoma usamljeni. Oni traže neko društvo. Četiri zida njihovih stanova im deluju kao neprijatelji, kao da će se srušiti i zgnječiti ih. Oni su srećni da idu na neki kirtan festival ili na joga okupljanja; bez toga se osećaju kao hodajući leševi. Ljudi koji žive u hladnim predelima, kao npr Nova Engleska,  maštaju o odlasku u toplije predele. A oni koji žive u vrućim predelima, kao npr Indiji, dožive olakšanje kada se letnje sunce smanji. 

To je životna dilema. Svako deluje nezadovoljno sa svojim trenutnom situacijom. Svako traži savršeni balans, ali takav savršeni balans ne postoji u materijalnom svetu. Materijalna priroda uvek teče; uvek se menja. Mi živimo na planeti Zemlji, koja se uvek pomera.  Ima dve vrste kretanja, jednu oko svoje ose, i drugu u svojoj orbiti oko sunca. I tako se promene dešavaju od dana do noći i od jednog godišnjeg doba do sledećeg. Naše telo i um moraju da se prilagode svakom trenutku naših života. I mi moramo da naučimo da živimo sa tim promenama. U stvari, život je promena. Smrt je jedna stvar koja se ne menja. Jedino mesto gde nema promena jeste krematorijum ili groblje. Da nema promena u životu, on bi bio uobičajen, siv, neinteresantan i dosadan. Sve priče koje čitamo, sve vesti koje gledamo, svi razgovori koje vodimo sa ljudima su o promenama. O čemu bi pričali da ne postoje promene? I šta bi učili da ne postoje promene? Zato moramo naučiti da živimo sa promenama, a da i pored toga pronađemo balans u našim životima. To se zove joga. Šri Krišna kaže u Bhagavad Giti:

yoga-sthaḥ kuru karmāṇi saṅgaṁ tyaktvā dhanañjaya
siddhy-asiddhyoḥ samo bhūtvā samatvaṁ yoga ucyate

 O Arđuna, obavljaj svoje dužnosti i budi nepokolebljiv u yogi. Odrekni se želje za plodovima svojih aktivnosti, i ostani jednak u uspehu i neuspehu. Takav balans uma se naziva joga. (2.48)

U ovoj jednoj šloki, Krišna otkriva rešenje za životnu dilemu. Daje tajnu za sreću bez obzira na sve okolnosti, bez obzira da li neko ima ili nema posao, živi u hladnim planinama ili nekom toplom mestu. Naša sreća ne zavisi od spoljašnje situacije, i to su divne vesti! Da naša sreća zavisi od spoljne situacije, nikad ne bi mogli da imamo sreću jer je spoljašnja situacija menja svakog trenutka. Zbog toga moramo da pronađemo pravu sreću iznutra, bez uticaja promena spoljnjeg sveta.

Satyanarayana Dasa