Pitanje: U nastavku su stihovi iz različitih purana koje pišu o padanju đive iz Vaikunthe. Da li biste mogli da date komentare na njih?

“Nesebični  bhakta Višnua, posle smrti dostiže prebivalište Višnua, i pošto je nesebičan, nikada se ne vraća sa tog mesta. Takvi bhakte, koji obožavaju Gospoda Krišnu sa dve ruke, odlaze na Goloku posle smrti po dobijanju duhovnog oblika. A bhakte koji meditiraju na Višnua sa četiri ruke, po dobijanju božanskog oblika, odlaze na Vaikunthu. Ali vaišnave koji  obožavaju Višnua sa određenom namerom, moraju da se vrate na zemlju Bharate posle boravka na Vaikhunti i da se ponovo rode kao brahmane. Posle određenog vremena, oni takođe postaju nesebični bhakte Gospoda Višnua, jer im Gospod takođe dodeljuje Svoju devociju i besprekornu mudrost.” (Brahma-vaivarta Purana, Prakriti Khanda, 26.27–31)

“Pošto smo napustili svoje živote dodirujući šalagrama-šilu na obaku svete Gandaki reke, istog trenutka smo dobili oblike sa četiri ruke i izdigli se na Vaikunthu u sjajnoj božanskoj kočiji. Tamo smo boravili sto juga perioda i onda smo bili prebačeni na Brahmaloku. Na Brahmaloki smo boravili pet stotina yuga perioda i onda smo se spustili na Svargaloku, gde smo boravili četiri stotine juga perioda. Posle boravka na nebeskim planetama smo se rodili u ovom smrtnom svetu. Mogu jasno da se setim kako je sve to bilo moguće milošću šalagrama-šile i Gospoda Harija.” (Kalki Purāṇa, 25.14–17)

“Znaj da je Moj Vrindavan ispunjen blaženstvom. Onaj koji uđe u njega se nikad više ne vraća u svet rođenja i smrti. Onaj ko napusti Moju šumu i ode negde drugde, jednom pošto je ušao u nju, je velika budala. O Šiva, to je kao da je ubio svoju sopstvenu dušu. U to nema sumnje.” (Šri Sanatkumara- samhita, 163–4)

“Nesebični bhakte po napuštanju svojih tela, odlaze na mesto na kojem ne postoje bolesti i poteškoće, koje je čisto i savršeno.  Odatle se više ne vraćaju. Nesebični bhakte po dobijanju božanskih oblika, odlaze na Goloku i obožavaju Svevišnjeg Boga, Najuzvišenije Jastvo, Krišnu sa dve ruke. Sebični vaišnave odlaze na Vaikunthu; ali se oni vraćaju na zemlju i rađaju u matericama onih koju su dvaput rođeni. Postepeno i oni takođe postaju nesebični kada sigurno dostižu čistu neokaljanu bhakti.” (Devi Bhāgavatam 29.25–28)

“Onaj ko sledi Ekadaši-vratu za vreme mladog i punog meseca ostaje u Vaikuṇṭhu do perioda jednog Brahme. Posle toga se ponovo rađa u zemlji Bharati i bez sumlje dostiže devociju prema Gospodu Višnuu. Kad prođe vreme on odlazi nazad na Vaikunthu odakle nikad ne pada nazad.” (Brahma-vaivarta Purāṇa, Prakṛti Khanda, 27.95–97)

“Rezultati koji se postižu žrtvenim vatrama, poput ašvamedhe, rađasuje, barhaspatje, trike, atiratre, vađapeje, i agnistome, se lako postižu slušanjem ove molitve. Ako neko recituje ili čuje ovu molitvu na aštami u Kartiku, on postaje kvalifikovan da boravi u Vaikunthi hiljadu kalpi. Posle toga, on odlazi na Brahmaloku, Šivaloku, ili Indraloku, i nakon toga se najzad vraća na Vaikunthu.” (Narada-pancaratra 5.6.9–11)

I ako ovi stihovi ne pričaju direktno o izvornom padu, oni pominju mogućnost pada u različitim situacijama.  Kako ove stihove možemo uskladiti sa stavom tato askhalanam—“Nema pada odatle.” (Bhagavat Sandarbha, Anučheda 63)

Odgovor: Posle čitanja ovih stihova, neko može pomisliti da su navedeni ljudi pali sa Vaikunthe. Takva sumnja dolazi zbog nerazumevanja razlike između “pada” i “spuštanja” ili “vraćanja”.  Na primer, ako ste na vrhu zgrade i slučajno odete do ivice i okliznete se ili vas neko gurne, i onda padnete dole, to se naziva “padom“. Ali ako se spustite liftom ili stepenicama, onda to nije pad. “Pad” je incident. On se ne dešava svesno ili planirano. Spuštanje se događa našim izborom ili planirano.

U svim referencama koje su navedene nema pominjanja reči “pad”.  Jasno je da su ove vaišnave vršile određeni sakama-bhakti i da im je data mogućnost boravka na Vaikunthi za određeni vremenski period, i da bi se onda vraćali u materijalni svet. To je slično odlasku na svargu zbog pohvalnog dela. Ljudi iz primera se nisu bavili bhaktijem da bi dostigli Vaikunthu. Oni se takođe nisu bavili bhaktijem da bi dostigli premu. Zbog toga njihov odlazak na Vaikunthu nije bio za stalno. Posle vraćanja na zemlju su se bavili bhakti aktivnostima, postali su čiste bhakte, i na kraju su za stalno otišni na Vaikunthu.

U suprotnom ukoliko bi se dolazak u materijalni svet uvek poistovećivao sa “padom”, onda bi se i silazak Bhagavana u Njegovim različitim oblicima takođe smatrao za “pad”.  Sama reč avatara znači “spuštanje ” ili “onaj koji se spušta.” Slično tome, ponekad  nitja-sidha paršade ili bhakte dolaze u materijalni svet sa Vaikhunte da bi blagoslovili uslovljena bića. Na primer, za Šri Ramanuđačarju je prihvaćeno da je on avatar Šeše, i Šri Nimbarkačarja je avatar Ćakre. Njihovo spuštanje bi takođe bilo smatrano “padom”.  Ali to sigurno nije slučaj. Na isti način, vraćanje ljudi opisanih u gore navedenim stihovima nije “pad”.