Šri Krišna ubraja oprost među božanske kvalitete (Gita 16.3). Često se postavlja pitanje — da li uvek treba opraštati ili postoje situacije u kojima ne trebamo oprostiti?

Hajde da prvo shvatimo šta je praštanje. Na sanskrtu, reč za praštanje je kšama, izvedena od korena √kšam što znači „izdržati, tolerisati ili biti sposoban za to“. Reč kšama se takođe koristi da označi „biti sposoban da nešto uradiš“; na primer, roga-kšama znači „biti u stanju da se bori protiv bolesti (roga)“, tj. imunitet. Imajući ovo značenje na umu, opraštanje znači tolerisanje nečijeg pogrešnog ponašanja, iako biste mogli da preduzmete kaznene mere pravno, verbalno, fizički, društveno ili emocionalno. Pokazujete saosećanje prema prestupniku i ne gajite ljutnju ili ogorčenost prema njima. Ovo implicira da opraštanje vrši onaj ko je sposoban za kaznenu akciju. Ako je osoba kojoj je nanesena nepravda nesposobna i stoga ne preduzme ništa, već odluči da zadrži ljutnju ili neku ogorčenost, onda to nije praštanje. Takva osoba i dalje može mentalno da vežba opraštanje tako što će odustati od mrzovoljnog raspoloženja. U suprotnom, ostaje ogorčen i nastavlja da pati u tišini.

Značenje oproštaja

Prema Merijam-Vebster rečniku, opraštanje znači prestati da osećate ljutnju prema prestupniku. Stoga, ako osoba može da oprosti, to je moćno sredstvo za održavanje mira uma, isceljenje odnosa i popravljanje slomljenih srca. To je otpuštanje besa, ogorčenosti i gorčine prema nekome ko nas je povredio i izbor da idemo napred otvorenog srca i uma. Opraštanje nije lako, ali je neophodno za naše emocionalno i duhovno blagostanje. To je suštinski atribut, posebno na putu bhakti. Šri Čaitanja Mahaprabhu je savetovao da budemo tolerantni poput drveta, taror iva sahišnuna, i da nastavimo svoju sadhanu.

Opraštanje je suštinska vrlina koja je duboko ukorenjena u principu karme, koji kaže da svaka akcija ima posledice. Jedan lak način da oprostite je da vidite da nepravedni čin druge osobe prema sebi nije tu počeo. Gledanje na duge staze može pomoći sadhaki da uvidi da nečiji neprikladni postupak prema nama ima veze sa našim pogrešnim postupanjem prema njima bilo u ovom ili nekom prošlom životu. Zato imajte stav da osnovni uzrok lošeg ponašanja neke osobe prema nama leži u našim pogrešnim postupcima u prošlosti. Nismo svesni šta smo radili u prošlosti, ali moramo znati da je to naša karma. Čak i ako to nije tačno, pomaže nam da se ne zapletemo u sitne poslove i da zadržimo umove usredsređene na veći cilj bhakti. Ovo je takođe način da se zaustavi ciklus karme. Ako oprostimo, okončaćemo tu određenu karmu. Stoga nas Šri Brahma savetuje da tolerišemo nepovoljnu situaciju kao rezultat nečijih prošlih dela, atma-krta-vipakam (ŠB 10.14.8). Ako ne oprostimo i ne preduzmemo kaznene mere, to može da dovede do daljih radnji prestupnika, i tako se lanac karme nastavlja. Čak i ako ne preduzmemo ništa već gajimo loša osećanja prema počiniocu, mi pojačavamo samskaru mržnje prema toj osobi, što može da osigura samo jednu stvar – da ćemo morati ponovo da se suočimo sa njima da bismo pokušali da prođemo kroz istu karmu u budućem životu. Ovaj lanac će se nastaviti u budućim životima sve dok tu karmu ne deaktiviramo tako da konačno oprostimo.

Primeri oproštaja

Opraštanje, međutim, nije lako praktikovati. Prirodna tendencija je kažnjavanje počinioca, što donosi veliko zadovoljstvo nečijem egu. Čovek oseća superiornost nad prestupnikom. Da bi oprostio, potrebno je prevazići svoj ponos. Stoga ga Šri Krišna navodi među božanske atribute. To takođe implicira da je neopraštanje asurska (suprotno od božanstvene) osobina. Prema savremenoj psihologiji, opraštanje je korak napred u evoluciji jer životinje ne opraštaju.

Oprost treba dati svakome ko se iskreno pokajao za svoja dela i spreman je da se popravi. Oproštaj takođe treba dati bez ikakvog očekivanja da ćete dobiti nešto zauzvrat. Draupadi je odličan primer praštanja. Ašvathama je ubio njenih pet herojskih sinova dok su spavali. Arđuna je potom zarobio Ašvathamu i doveo ga kod Draupadi. Kada je Draupadi videla Ašvathamu vezanog konopcima poput životinje, odmah je odbacila svoj bes koji je imala prema njemu i zamolila Arđunu da ga pusti. Shvatila je da ubistvom Ašvathame njeni sinovi neće biti oživljeni. Baš kao što je ona oplakivala za svojim sinovima, Kripi, majka Ašvathame, tada bi plakala za njim. Draupadi to nije želela. Stoga je bila puna saosećanja prema Ašvathami i njegovoj majci. Postoje i drugi primeri oproštaja u šastrama, kao što je Bhagavan Rama koji oprašta svojoj maćehi Kekaiji koja ga je poslala u izgnanstvo na 14 godina bez njegove krivice, i mladi Dhruva koji oprašta svojoj maćehi Suruci koja ga je uvredila što je sedeo u očevom krilu.

Mana opraštanja

Međutim, ne treba opraštati onima koji se ne pokaju i nastavljaju da nanose štetu drugima. Ako opraštanje nekome garantuje da će se vratiti svom neprikladnom ponašanju ili će vas pritisnuti da se upustite u pogrešno ponašanje, ne treba mu oprostiti. Opraštajući takvim osobama, prizivamo nevolje drugima i sebi. Takođe, ako neko ne poštuje vaše granice, ne treba mu oprostiti. Takav oprost nije vrlina jer će rezultirati samo nevoljama i uništenjem. Ne treba da praštate ako će prestupnik uzeti vaš oprost kao slabost i dalje vas iskorišćavati. S tim u vezi, Vidura kaže

eka kṣamāvatāṁ doṣo dvitīyo nopapadyate
yad enaṁ kṣamayā yuktam aśaktaṁ manyate janaḥ

“Oni koji praštaju imaju jednu manu, a ne dve. Mana je u tome što se priroda oprosta pogrešno smatra slabošću od strane drugih ljudi.” (Vidura-niti 1.53)

Šišupala je bio veoma uvredljiv prema Krišni od samog njegovog rođenja. Šišupalina majka je znala da će ga Krišna ubiti zbog njegovog nasilnog ponašanja. Stoga je molila Krišnu da mu oprosti. Krišna je, kao odgovor, obećao da će oprostiti Šišupali sto puta. Kako je Šišupala rastao, zlostavljao je Krišnu kad god bi se sreli, ali je Krišna ćutao. Šri Krišna je oprostio Šišupali 100 puta. Šišupala, međutim, nije znao za Krišnino obećanje njegovoj majci; pogrešno je razumeo Krišninu praštajuću prirodu. Kada je Šišupalinih zlostavljanja dostiglo broj 100, Krišna je upozorio Šišupalu, koji nije obraćao pažnju na Krišnino upozorenje, misleći da je slabić. Konačno, pošto je zlostavljao Krišnu po 101. put, Krišna ga je ubio.

Oprosti ali ne zaboravi

Sjajan primer pogrešnog praštanja u indijskoj istoriji je oproštaj kralja Prithvirađa Chauhana, Muhamadu Ghoriju iz Gaznija u Avganistanu. Godine 1191. godine nove ere. Ghori je napao Prithvirađu, koji je vladao Delhijem i okolinom. Ghori je snažno poražen i živ zarobljen. Prithvirajđa je trebao ubiti Ghorija, ali je ovaj molio da mu se oprosti. Prithvirađa mu je tako oprostio. Ali 1192. godine nove ere, Ghori je ponovo napao sa boljom vojskom i pobedio Prithvirađu. Nije osećao saosećanje prema Prithvirađi i nemilosrdno ga je ubio. Ovo je bio početak muslimanske vladavine nad Indijom, koja se nastavila sve do devetnaestog veka kada su Britanci preuzeli vlast. Mala greška jednog kralja promenila je celu istoriju Indije. Stoga, iako je praštanje velika vrlina, pod određenim okolnostima može biti i porok. Čak i kada opraštamo, ne treba da zaboravimo — ovo je srednji put. Drugim rečima, ne moramo da održavamo ogorčenost prema nekome, ali ga ne dočekujemo raširenih ruku u naše živote. Učimo iz svojih grešaka i držimo se čvrstih granica sa njima, ali prema njima nismo mrski niti grubi. Održavamo bezbednu distancu, ali ih prihvatamo kao deo Božje kreacije i, tačnije, kao deo naše karme. Mi ih tolerišemo i prihvatamo takve kakvi jesu, ali znamo da tigar ne može da promeni svoje pruge. Ako ostanemo svesni iznutra, onda možemo da se zaštitimo. U suprotnom, možemo biti povređeni, kao što se dogodilo kralju Prithvirađi.