U prvih 60 anućeda Priti Sandarbe, Šri Điva Gosvami utvrđuje da čista ljubav prema Bhagavanu donosi najveću sreću bez ikakvog traga patnje. Stoga je to najviši cilj ljudskih težnji. On zaključuje sledećom izjavom. Citiram ga ovde i uključujem svoj komentar koji sumira bitne tačke prvih 60 anućeda.

तदेवं भगवत्प्रीतेरेव परमपुरुषार्थता स्थापिता।

 Tako je utvrđeno da je prīti za Bhagavāna najviša puruṣārtha.

Komentar

U prvih 60 anućeda, Šrila Điva Gosvami je uspostavio priti kao krajnji cilj ljudskog dostignuća (parama-puruṣārtha). Kao što je prethodno objašnjeno, mokša ili mukti se tradicionalno smatra najvišom purušarthom u Indiji. U tom slučaju, Điva Gosvamijevo izlaganje u Prita Sandarbi uspostavilo je potpuno novi princip, zasnovan prvenstveno na Šrimad-Bhagavati, koju je prethodno utvrdio kao najviši autoritet o direktnom otkrovenju Apsolutne Stvarnosti ili tatve.

Da bi potkrepio svoju tezu, Điva Gosvami je prvo tvrdio da je osnovni cilj ljudskog života (puruṣārtha), oko kojeg se slažu svi filozofi, teolozi, pa čak i obični ljudi, postizanje sreće (sukha-prāpti) u kombinaciji sa uklanjanjem patnje (duḥkha-nivṛtti) – oba kvalitativna stanja suštinska za osnovni sastav purušarte. Šri Điva je izjednačio ovo stanje postojanja sa mukti, što doslovno znači „sloboda“ i stoga prvenstveno označava slobodu od neizbežnih patnji ljudskog stanja. Stoga, mukti, u svom doslovnom smislu, predstavlja samo jedan aspekt purušarte. To je isključivo negativan termin. Ovo je vrsta muktija koju škole njaja, vaišešika, sankhja i joga zagovaraju kao purušartu. Međutim, većina ljudi pogrešno meša ovo sa potpunom purušarthom, što podrazumeva postizanje sreće bez ikakve patnje. Odsustvo patnje se stoga pogrešno smatra srećom.

Prema analizi Đive Gosvamija, osnovni uzrok patnje je bespočetno odsustvo svesti o Apsolutnoj Stvarnosti (parama-tattva-jñāna-saṁsargābhāva). On stoga smatra da je neposredna intuicija Apsoluta (tattva-sākṣātkāra), iskorenjuje potonji uzrok patnje, pravu purušartu i ekvivalent muktija. Dalje razrađujući, Šri Dživa pojašnjava da ova tatva-sakšatkara postoji u dve vrste – ona ​​nekvalifikovanog Apsoluta (Brahmana) ili ona transcendentalno kvalifikovanog Apsoluta (Bhagavana), u zavisnosti od toga na koji aspekt Apsoluta se fokusira kao na primarni.

Od njih dve, bhagavat-sakšatkara je daleko superiornija od brahma-sakšatkare, jer se pokazuje da Bhagavan značajno prevazilazi Bramana i u ontološkom i u estetskom savršenstvu. Ova tema je opširno razmatrana u Bhagavati sandarbhi (anućede 1-10). U Brahma-sakšatkari ne postoji razlika između onoga ko doživljava i objekta iskustva. To je neodređeno stanje bića i stoga se ne može opisati pozitivnim rečima. S druge strane, bhagavat-sakšatkara je pozitivno iskustvo Apsoluta, a ne samo uklanjanje patnje i njenih uzroka. Sa ovim razumevanjem, zaključuje se da je bhagavat-sakšatkara istinska purušartha u najpunijem smislu.

Šri Điva Gosvami dalje objašnjava da bhagavat-sakšatkara takođe postoji u dve vrste – unutrašnja i spoljašnja, pri čemu je druga superiornija od prve jer obuhvata sve osnovne sposobnosti bića, ne samo one koje se odnose na um. Međutim, u oba slučaja, pošto je božanska ljubav (priti) prema Bhagavanu jedini pravi uzrok direktnog iskustva Njega, svako takvo iskustvo lišeno priti – kao što je moguće za one nečistih srca koji vide Bhagavana tokom Njegovog avatarskog silaska – jednako je odsustvu sakšatkare. Šri Điva stoga zaključuje da je prava purušartha bhagavat-sakšatkare zasnovana na priti.

U svetlu ovog zaključka, Šri Điva je takođe objasnio značenje različitih vrsta oslobođenja opisanih u raznim spisima, uključujući postepeno oslobođenje (krama-mukti), trenutno oslobođenje (sadyo-mukti), oslobođenje za života (jīvan-mukti) i posthumno oslobođenje (utkrānta-mukti). Poslednja kategorija se zapravo odnosi na stanje nakon oslobođenja, koje ima pet osnovnih podela – naime, sajuđja (stajanje sa Apsolutom), salokja (boravište u Bhagavanovom transcendentalnom prebivalištu), saršti (obdaren uporedivim božanskim bogatstvom), sarupja (obdaren oblikom uporedivog božanskog sjaja) i samipja (bliskost sa Bhagavanom).

Od njih, sajuđja ima dve podele — brahma-sajuđja i bhagavat-sajuđja, od kojih Điva Gosvami ne preporučuje nijednu jer obe negiraju svaki mogući pristup priti. Od preostale četiri, blizina Bhagavanu (samipja) je najvažnija jer omogućava najpotpuniji izraz priti, čija suština leži u pružanju povoljne službe Bhagavanu. Bhakte stoga žude samo za priti, a ne za bilo kojim od pet vrsta oslobođenja. Međutim, oni mogu prihvatiti bilo koju od četiri vrste muktija osim sajuđje ako se pokažu korisnim za njihovu službu.

Čisti bhakte se nikada ne mole ni za šta drugo osim za priti za Bhagavana. Ponekad se bhakte koji su već dostigli ovu vrhovnu purušartu mogu moliti za malo bogatstva kako bi Mu služili, a On im spremno ispunjava želju. Ali ako On to ne učini, takvi oslobođeni bhakte takođe smatraju da je to milost Bhagavana i tako doživljavaju uzvišenje (ullāsa) u svojoj priti.

Bhagavan ne uključuje svoje sledbenike u materijalne poslove opterećujući ih bogatstvom, moći ili položajem. U stvari, On postepeno uklanja takve smetnje iz njihovih života kako bi u njima izazvao istinsku poniznost i bezuslovnu predaju i povećao njihovu žeđ za priti. Ovo je Bhagavanov način da daruje svoju istinsku milost svojim bhaktama, čineći ih manje uključenim u materijalne poslove i povećavajući njihovu čežnju za priti. Na kraju krajeva, svi čisti bhakte dostižu konačno prebivalište Bhagavana i žive sa Njim u duhovnim oblicima koji su im dati nakon što dostignu status oslobođenja na kraju svog života na ovom svetu.