Izreka “lice je pokazatelj uma” ukorenjena je u našoj kulturološkoj svesti, često sugerišući da izrazi lica osoba tačno odražavaju njihove unutrašnje misli i emocije. Postoji priča iz Hitopadeše koja potvrđuje ovu ideju.

U gradu Ćampaka, unutar granica ašrama naseljenog isposnicima, boravio je Ćudakarna. Ovaj asketa, poznat po svom jednostavnom životu i dubokoj meditaciji u šumi, naišao je na čudnu nevolju. Nestašni miš je redovno napadao njegovu činiju za prosjačenje i jeo njegovu hranu. Da bi zaštitio svoju hranu, isposnik je okačio činiju o klin. Jednom ga je posetio njegov stari prijatelj Vinakarna. Dok su razgovarali, Ćudakarnino rasejano ponašanje odavalo je njegovu preokupaciju upornim glodarom. Dok je slušao svog prijatelja, na mahove je udarao bambusovim štapom o zemlju kako bi oterao miša. Vinakarna je bio iznerviran takvim stavom svog prijatelja i primetio je: „Moj dragi prijatelju, šta nije u redu? Zar te ne zanima šta govorim? Čini se da tvoj um luta negde drugde.” On je citirao stih u svoju podršku:

mukhaṁ prasannaṁ vimalā ca dṛṣṭiḥ
kathānurāgo madhurā ca vāṇī
sneho’dhikaḥ sambhrama-darśanaṣ ca
sadānuraktasya janasya lakṣma

“Nasmejano lice, ljubazni pogledi, pažljivo slušanje, sladak glas, velika naklonost i učestalo gledanje sa poštovanjem – to su simptomi voljenog.”

Vinakarnine reči su bazirane na uobičajenom uverenju da lice oslikava stanje nečijeg uma. Međutim, lice možda ne odražava uvek tačno najdublje misli i osećanja pojedinca. Dok je čistota Ćudakarninog srca olakšala ovo intuitivno razumevanje među prijateljima, moderno društvo često prikriva prave emocije iza glazure površnih izraza. Mnogi pojedinci, zaštićeni slojevima emocionalne odvojenosti ili društvenih očekivanja, pokazuju fasadu koja prikriva njihova iskrena osećanja.

Postoji savremeni koncept koji je skovao autor bestselera Malkolm Gledvel pod nazivom „transparentnost“. Gledvel opisuje ideju da verujemo da je način na koji čovekovo lice izgleda ono što zapravo oseća. Očigledno, mi sve vreme funkcionišemo po ovom nesvesnom principu. I tako ljudi bukvalno mogu da se izvuku sa ubistvom. Ovo je princip na delu koji omogućava ljudima da lažu i varaju, a da drugi ne sumnjaju u njih. Ovi lažljivi ljudi su majstori da ne pokažu svoje prave emocije na licu. Svoja prava osećanja mržnje, ljubomore i neadekvatnosti prikrivaju lažnim emocijama brige, ljubaznosti, ljubavi, brige i entuzijazma na licu. Tako dobijaju moć i na kraju vode naše organizacije, kompanije, škole i živote. Tužna vest je da svi padamo na to. Razlog je to što smo u detinjstvu polagali poverenje u roditelje i članove uže porodice. Nemamo razloga da im ne verujemo. To onda postaje naš način rada do kraja života. Ovo možda nije tačno za one koji su imali nasilno detinjstvo. Njima je teško da veruju bilo kome. Ali generalno, naša tendencija je da verujemo da su ljudi „transparentni“ u svom ophođenju sa nama.

Štaviše, pojava društvenih medija pojačava složenost transparentnosti lica. U digitalnom svetu, pojedinci pažljivo biraju svoje onlajn ličnosti, predstavljajući svetu idealizovane verzije sebe. Filtrirane slike i pažljivo smišljeni natpisi prikrivaju prave emocije, održavajući fasadu sreće i uspeha. Dok ‘skrolujemo’ kroz naše društvene mreže, preplavljeni smo uglađenim prikazima stvarnosti, dodatno zamagljujući liniju između autentičnosti i izmišljenosti.

Osim toga, kulturne norme i društveni pritisci vrše dubok uticaj na izraze lica i emocionalne izraze. U nekim kulturama, otvoreno ispoljavanje emocija je obeshrabreno, što navodi pojedince da prikrivaju svoja prava osećanja iza fasade smirenosti. Nasuprot tome, u drugim kulturnim kontekstima, preterani izrazi se koriste da bi se preneo društveni status ili pridržavanje zajedničkih normi. Ove kulturne varijacije naglašavaju subjektivnu prirodu transparentnosti lica, dovodeći u pitanje univerzalnost njene interpretacije.

U zaključku, iako izreka „lice je pokazatelj uma“ može biti istinita u određenim kontekstima, ona ne uspeva da obuhvati složenost ljudskih emocija i zamršenost međuljudske komunikacije. Prepoznavanjem ograničenja izraza lica kao pouzdanog pokazatelja unutrašnjih misli i osećanja, možemo da kultivišemo dublje razumevanje sebe i drugih, prevazilazeći površne sudove i negujući istinske veze zasnovane na empatiji i autentičnosti. Prihvatanje nijansi emocionalnog izražavanja omogućava nam da se krećemo po zamršenostima ljudske interakcije sa većom empatijom i uvidom, čime obogaćujemo naše odnose i poboljšavamo naše kolektivno razumevanje ljudskog iskustva. 

Satjanarajana Dasa Babađi