Pitanje: U Paramatma Sandarbhi 93.5, Šri Điva Gosvami detaljno objašnjava kako Bhagavan nema iskustvo materijalne patnje. I dalje imam sumnje vezane za ovaj koncept, na osnovu sledećih citata iz Bhagavatama.

Kada je Durjodhana ležao na bojnom polju, Krišna nije bio srećan što je prisustvovao toj sceni. To je objašnjeno u ŠB 3.3.13.  Da li to znači da je pokazao empatiju prema materijalnoj patnji Durjodana?

Opisano je u ŠB 3.18.6 da je Varahadeva osetio bol u srcu kada je Hiranjakša izgovorio grube reči. Da li to znači da je srce Gospoda Varahe osetilo bol zbog grubih materijalnih reči Hiranjakše?

U molitvama Gađenre u Osmom pevanju se čini da Šrila Prabhupada kaže u svom smislu stihu da Gospod pokuša da spasi đivu čak i pre nego što ona uputi molitve Njemu.  Da li to znači da Bhagavan oseća empatiju prema materijalnim patnjama điva čak i pre nego što one vrše bhakti?

U molitvama Praćetasa, Šrila Prabhupada piše u svom smislu na stih ŠB 4.30.24 da je Gospod pod uticajem materijalnih patnji uslovljenih duša i da pravi planove da ih spasi.

Da li je moguće objasniti sidhantu koju je predstavio Điva Gosvami u Paramatma Sandarbhi 93.5 u svetlu gore navedenih stihova?

Odgovor: Veoma dobra obzervacija. Glavna kontradikcija principa koji je opisao Šri Điva Gosvami, kako razumem iz stihova i komentara koje si naveo, jeste da Bhagavan ima saosećanje prema patnjama đive.  Šta više, On se uvek trudi da spasi đive. Zbog toga On sigurno oseća bol i patnju điva, inače ne bi bio zabrinut.

Moj odgovor je da se znanje stiče na različite načine. Primarno se može steći direktnim iskustvom (pratjakšom), zaključkom na osnovu dokaza (anumanom), ili šabda pramanom. Tvoja sumnja se zasniva na pretpostavci da mi stičemo znanje samo na osnovu našeg čulnog iskustva, tj. pratjakšom. U slučajevima sticanja znanja putem anumane ili šabde, ne dolazi do direktnog iskustva.

Tvoje prvo pitanje je da li je Krišna osećao empatiju za patnju Durjodana. Meriam-Vebster rečnik definiše empatiju na sledeći način: “akcija razumevanja, svesnosti i osećajnosti, kao i doživljavanje osećanja, misli i iskustva nekog drugog u prošlosti ili sadašnjosti bez toga da su osećanja, misli i iskustvo potpuno komunicirane na objektivno eksplicitan način.”  Iz ove definicije možemo zaključiti da je Krišna osetio neki bol u Svom umu kada je osetio empatiju prema Durjodani. Prihvatanje takvog razumevanja ne dokazuje da je Krišna osetio materijalnu patnju.  On je osetio patnju u Svom umu ali ta patnja nije bila materijalna. U pitanju je trans-materijalna patnja jer su Njegov um, čula i telo svi trans-materijalni. Kada Điva Gosvami piše da Bhagavan ne doživljava materijalnu patnju, to ne znači da on nema osećaje ili emocije.  On ima transcendetalni um i čula i oseća transcendetalne emocije.

Šta više, postoje tri vrste empatije: kongitivna, emocionalna i empatetična ili saosećajna. Kongnitivna jednostavno znači “prosto razumevanje kako se druga osoba oseća i šta možda razmišlja. Ona se nekad naziva i promena-perspektive (ugla).” Emocionalna empatija je “kada fizički saosećate sa drugom osobom, kao da su njihove emocije zarazne.” Saosećajna empatija se opisuje na sledeći način: “sa ovom vrstom empatije ne samo da se razumeju teškoće osobe i saoseća se sa njima već se i spontano pruža pomoć ukoliko je potrebna.” Samo u poslednje dve vrste empatije osoba koja oseća empatiju doživljava i osećanja osobe koja pati. U kongitivnoj empatiji osoba razume da je drugome teško ali sama ne proživljava te emocije. Na taj način je Bhagavan kongitivno saosećao sa patnjom Durjodane ali je nije Sam iskusio.

Dobar primer je doktor koji radi u hitnoj pomoći bolnice. Takav doktor mora da se nosi sa ekstremnim slučajevima, kao na primer pacijentima koji su doživeli užasne nesreće. On zna da njegovi pacijenti pate, i deluje najbolje što može da im pomogne ali on sam ne pati.  Ukoliko bi doktor postao emocionalan ili saosećajan, onda ne bi bio u stanju da obavlja svoj posao na odgovarajući način.  Ne bi potrajao ni jedan dan na svom poslu.

Druga tačka koja se treba razmotriti jeste da Bhagavan oseća bol svojih vernika jer je sa njima povezan putem bhakti. Ali to nije materijalni bol. Taj bol je transformacija Njegove antaranga-šakti.  Zbog toga se u komentaru Šri Višvanati Čakravatija na stih 3.18.6, u kome se naizgled kaže da su Varahadevu iznemirile uvredljive reči Hiranjakše, objašnjava da je Varahadeva bio uznemiren zbog toga što su bhakte poput Brahme bile pogođene kada su čule uvredljive reči Hiranjakše. Varahadeva je bio saosećajan prema njima —harir durukti-tomarair eva nimitta bhūtais tudyamānaḥ yathā śrutārtha-grāhiṇāṁ brahmādināṁ vyathāṁ dṛṣṭvā anukampayā pīḍyamāna ityarthaḥ.

Vezano za komentare Šrila Prabhupada na stihove 8.3.17 i 4.30.24, moja pretpostavka je da pod rečju điva on ne misli na bilo koju đivu već na đivu bhakte. To je sigurno tačno u slučaju Gađendre, na koju se odnosi ŠB 8.3.17, koji je bio bhakta, što je poznato iz njegovog prošlog života u kome je bio kralj Indradjumna kao i iz samih molitvi Gađendre. Stih 4.30.24 je deo molitvi Praćetasa. I zato mislim da se Prabhupada odnosio na đivu bhakte. Inače bi se postavilo jednostavno pitanje zašto Bhagavan, koji je sveznajući, ne oslobodi svaku uslovljenu đivu, jer svaka uslovljena điva pati.  U Bhagavad Giti (12.7), Krišna jasno kaže da On spasava Svoje bhakte iz materijalnog uslovljavanja.  I zbog toga ne vidim da postoji kontradikcija.