Pitanje: Ko su ačarje koje uzimamo kao konačne autoritete za rešavanje različitih mišljenja?

Odgovor: Čaitanja Mahaprabhu je osnivač naše sampradaje. Zbog toga, Čaitanja Mahaprabhu je konačni autoritet. Ali On nije napisao nijedno filozofsko delo, kao što je to slučaj sa ostalim osnivačima drugih sampradaja, kao na primer Šri Ramanuđačarja. Ipak, on je lično podučio Rupu Gosvamija i Sanatanu Gosvamija koji su napisali mnoge knjige na osnovu njegovih instrukcija. Na taj način, oni su naši izvorni autoriteti. Nakon njih je Šri Gopala Bata Gosvami, Šri Ragunata dasa Gosvami i onda Šri Điva Gosvami. Šta oni kažu je sidhanta zato što su oni direktna veza sa Čaitanja Mahaprabhuom. Šri Điva Gosvami nije lično sreo Čaitanja Mahaprabhua ali je učenik direktno Šri Rupe Gosvamija pored toga što mu je bio bratanac. Svako ko je u skladu sa njima, kao što je Šri Krišna Dasa Kavirađa, prihvaćen je kao autoritet.

Pitanje: Dakle, na osnovu ove izjave, kako da shvatimo činjenicu da nijedan od šestorice Gosvamija nije rekao da postoji Gaura-aprakata-lila? Zato što su sadui kao Gopala Guru, Djanaćandra, Višvanata Ćakravarti i tako dalje zaista rekli to, ali koliko ja znam, ne postoji nijedna direktna izjava od strane šestorice Gosvamija vezano za tu temu. I povodom toga, znam bhakte iz, na primer Advaita Parivare koji kažu da prema abhava-pramana dokazano da ne postoji Gaura-aprakata-lila. Želeo bi da znam vaše mišljenje u vezi sa ovim pitanjem. Da li smatrate Gosvami-granthu kao našu konačnu pramanu, i kako da utvrdimo večnost Gaura-aprakata-lile, ako o tome nisu otvoreno govorili?

Odgovor: Rupa, Sanatana, Điva Gosvami nisu pisali o Gaura-lili, bilo prakata ili aprakata. Oni jesu sastavili par stihova u slavu Čaitanje Mahaprabhua ali nisu napisali specifično nijednu knjigu opisujući Njegovu lilu. Ali znamo iz njihovih radova da sve avatare, kao što je Rama, imaju svoja večna prebivališta. Reč avatara znači silazak, što govori da On dolazi u materijalni svet. To je moguće ako je On već prisutan u duhovnom svetu. U brojnim korisnim stihovima Gosvamiji takođe priznaju Mahaprabhua kao avataru. Dakle, On mora da ima svoje prebivalište, inače bi reč avatara bila pogrešna ili besmislena.

Jedna logika koju Šri Điva Gosvami daje o večnosti Krišne, Njegovih saradnika i prebivališta je da je Krišna opisan kao obožavan, tj. kao predmet dostignuća. Ono što nije večno ne može biti cilj obožavanja. Dostižemo onog koga obožavamo. Ovo je takođe navedeno u Bhagavad Giti (9.25). Gosvamiji prihvataju Mahaprabhua kao predmet obožavanja ili krajnji cilj dostignuća. Dakle, On mora imati večno prebivalište. U suprotnom, svi recepti za obožavanje Njega, pevanje Njegovog imena i meditaciju o Njemu bi bili uzaludni. Neko može prigovoriti da se deve poput Indre takođe navode kao vredne obožavanja. Ali oni su propisani kao objekti obožavanja radi materijalne dobiti. Nigde nije propisano da ih obožavate da biste postigli mukti ili konačno odredište.

Vede su vrhovni autoritet. Ali postoje mnoge stvari koje nisu jasno objašnjene u Vedama. Takve stvari i teme razumemo iz Itihasa i Purana. Na sličan način, stvari koje nisu jasno objašnjene od strane šestorice Gosvamija se razumeju od strane ačarja nakon njih kao što je Šri Višvanatha Čakravartipada. Kada kažem da su Rupa, Sanatana i ostali Gosvamiji pramana, mislim na to da sve što oni kažu ili šta se poklapa sa njihovim stavom je prihvatljivo.  Sve što je suprotno od toga što oni kažu nije prihvatljivo. Dakle, ako kasnije ačarje kao što je Šri Višvanatha Čakravartipada kažu da Gaura ima prakata-lilu, onda je to prihvatljivo zbog toga što se ne kosi sa našim izvornim ačarjama i šta više, to je u skladu sa njihovim knjigama u vezi sa drugim avatarama.

Šta je abhava-pramana? Nikad nisam čuo za takvu pramanu. Tako da nemam jasnu predstavu na šta se odnosi. Znam da Purva-mimasa i Advaita-Vedantta prihvataju anupalabdhi pramanu. Ipak, način na koji je koristiš to nije pramana. Gosvamiji jedva da su pisali o Gaura–prakaṭa–lila. Onda po abhava-pramani, ja bih trebao odbaciti takođe Gaura-prakaṭa–līlā. To je kao da kažem da zato što ne vidim Krišnu (abhava), nema Krišne. Ovo je primenljivo samo na one stvari koje su predmet naše čulne percepcije. Na primer, ako ne vidim knjigu na stolu, onda zbog nepercepcije knjige razumem da postoji nepostojanje knjige na stolu. Ali ne mogu da primenim isti proces na nešto što je očima neprimetno. Na primer, ja ne vidim vazduh u svojoj sobi, pa ne mogu da zaključim da nema vazduha. To je zato što vazduh nije uočljiv za oči.