Prakriti ima 24 evolutivna koraka, ahankara (egoizam) je drugi na listi. Iako drugi, on je šef i vlada nad svim ostalim. Ništa se ne dešava bez njega. Sva osećanja pronalaze svoju snagu u njemu. Bez ahankare, osoba čak ne može ni da se naljuti. To je centar materijalnog ropstva. Zbog toga Šri Krišna podučava da samo oslobođenjem od ahankare, osoba može postići potpuno oslobođenje (Gita 18.53): “Odustajući od ahankare, snage materijalnih želja, bahatosti, želje za čulnim zadovoljstvima, ljutnje i posedovanja, slobodom od pojmova vlasništva i spokojnošću u srcu, osoba postaje pogodna za spoznaju Brahmana.” Ahankara je ona koje kontroliše naše aktivnosti. Da bolje objasnim ovo, dajem primer priče o kralju Jajati i njegove dve žene, opisanu u Devetom pevanju osamnaestog poglavlja Bhagavatama.

Kralj Nahusa je imao šest sinova, Jajati je bio drugi od njih. Jajati je postao kralj jer njegov stariji brat Jati nije želeo da vlada kraljevstvom. Jajati se oženio sa Devajani, Šukračarijinom ćerkom, nakon što ju je spasio iz bunara dok je boravio u šumi. Kako se desilo da Devajani završi na dnu bunara? Koji događaji su vodili do sklapanja ovog braka između kšatrije i brahmani, što je protiv Smriti principa? Ovako ide priča. 

Zamenjivanje odeće

Vrišaparva je bio kralj Asura i Daitja, a Šukračarija je bio njihov guru. Njegova ćerka Šarmištha je bila dobra prijateljica sa Devajani, ćerkom Šukračarije. Jednoga dana, zajedno sa drugim drugaricama, devojke su otišle da se igraju do parka, van grada. Igrale su se u predivnoj bašti pored jezera sa lotosovim cvetovima. Pčele su brujale. Nakon nekog vremena igranja na obalama jezera bilo im je vruće, a najprijatnija stvar koja može da se uradi u sred leta je da se skoči u jezero ili bazen radi rashlađenja. Kako nije bilo muškaraca u okolini, a kupaći kostimi nisu bili stvoreni, one su ušle u vodu gole. Igrale su se i prskale vodom jedna drugu. Iznenada mlade devojke su ugledale Bhagavana Šivu zajedno sa Parvati, kako im se približavaju jahajući na njegovom biku. Devojčice su postale stidljive i pojurile su van vode da se brzo obuku.

Brahmane obično nemaju veliko bogatstvo, ali kada bi kralj Vrišaparva kupio nešto Šarmišthi, isto bi kupio i Devajani, prema kojoj se ophodio kao prema svojoj sopstvenoj ćerki. Kako su Devajani i Šarmištha imale sličnu odeću devojke su mogle da pomešaju haljine. Šarmištha je prva izašla iz vode i slučajno obukla Devajaninu odeću, od brahmani. Kako je ovo videla, Devajani se odmah naljutila na Šarmišthu. Njena ahankara nije mogla da istoleriše da se devojka kšatrija okitila haljinom jedne brahmani. Ovo je materijalno prijateljstvo. Može se lako preokrenuti u neprijateljstvo ako je nečija ahankara povređena. To je prikazano u ovom primeru. Priroda prijateljstva se vidi kada je neko u nevolji. Ponekada vam takozvani prijatelji mogu okrenuti leđa i ne priznati i ne podržati vas. 

Superiornost na delu

Za tako malu stvar Devajani se naljutila i vikala na Šarmišthu: “Zašto si obukla moju haljinu?” Mogla je da kaže: “Oh, bile smo u žurbi, Molim te mi vrati moju haljinu.” Ali je Devajanina ahankara uzavrela iznutra. Rugala se Šarmišthi: “Kako se usuđujes da obučeš moju haljinu. Zar ne znaš da sam ja Šukračarijina ćerka??” Borba je uvek između dve ahankare. Devajani je imala ahankaru guruove ćerke. Ona je bila poštovana kao takva čak i od kralja. U šastrama, postoji naredba da se guruovi žena, sin i ćerka trebaju poštovati kao sam guru. Vrišaparva je sledio ovo pravilo, i Šarmištha je poštovala Devajani sve dok njena čast nije dovedena u pitanje.

Ljutnja je kao okrepljenje za ahankaru. Kada osoba postane ljuta, ona gubi sposobnost rasuđivanja. To je karakteristika ahankare. Ona se rasplamsa kada vidi ahankaru protivnika. Tako osoba gubi svoju toleranciju. Ahankara i tolerancija ne idu zajedno. Tako su devojke počele da se svađaju, raspravljaju, i vređaju jedna drugu. To je kao ping-pong utakmica u kojoj se loptica vrlo brzo vraća sa jedne na drugu stranu. Kako bi pokazala svoju superiornost, Devajani je uvredila Šarmišthu još više. Uporedila je Šarmišthu sa kujom koja krade gi sa žrtvenog ognjišta koji je namenjen za deve. U ovoj postavci reči, Devajani je sebe uporedila sa devama, jer je njeno ime Devajani, a Šarmišthu sa psom koji krade njenu odeću. Rečeno je da ne treba koristiti lične stvari gurua, a Devajani je guru-putri, guruova ćerka. Korišćenje njene odeće je uvreda samom Šukračariji.

Ponos vodi do daljih uvreda

Devajani je zatim govorila o njenoj celoj lozi,  “Da li ti uopšte znaš ko su brahmane? Čak je i Bhagavan Krišna smatrao da brahmane treba obožavati. Iako je On deva-deva, poštovao je brahmane.” Pa prema logici Devajani, Šarmištha je počinila veliku uvredu. Ona poseduje veliku ahankaru da je brahmani, iako joj nedostaje brahmanske kvalifikacije. To je značenje identifikacije. Sada, ona nije samo Devajani, Šukračarijina ćerka, ona je prvobitna ćerka. Devajani se razmeće sa svojom veličinom samo zato što je rođena u brahmanskoj liniji. Brahmane su kvalifikovani zbog svojih strogosti, znanja, tolerancije i poniznosti. Međutim, nije pohvalno za jednog brahmanu da se ovako uznemiri. Veličina brahmane leži u podučavanju čovečanstva na putu Veda. Devajani je trebala da se prikladno ponaša, kao brahmana. Devajani je pokazala svojim primerom kako nekvalifikovane osobe mogu zloupotrebiti svoju lozu i rođenje.

Povrh svega Devajani je rekla: “Mi potičemo iz Bhrigu dinastije. Bhrigu je Brahmin sin. Bhrigu je bio toliko moćan da je udario Višnua u grudi. Da li je bilo ko to još učinio?” Tako ponos loze funkcioniše. Ona je nastavila: “Ko je ova Šarmištha? Ona je ćerka od učenika mog oca. Ona je niko i ništa. Ona je asuri.” Devajani je završila svoje uvrede oštro: “Samo pogledajte pogrešno ponašanje ove sluškinje.” Nazvati princezu sluškinjom je najveća uvreda.

Osećanja su zarazna

Ne postoji rasa ako protivnik ne odgovori u toku svađe. Vira-rasa se manifestuje kada postoji reciprocitet nečijem borbenom duhu. Dok je Devajani zlostavljala Šarmišthu, Šarmištha to nije mogla da toleriše. Ljudski um slično pada pod uticaj emocija druge osobe. Kada posmatrate nekoga kako se smeje, vi se isto smejete. Ako vidite nekoga da plače, osećate se kao da bi sami zaplakali. Ako vidite nekoga ko je ljut, vi postajete ljuti. Ljudi imaju tu karakteristiku oslikavanja tuđih osećanja. Istraživanja kažu da su osećanja zarazna. Moždani neuroni ogledala odašilju signale, čineći da se osećamo kao osoba koju posmatramo, bilo da to želimo ili ne. Interesantno, neuroni ogledala se pale bilo da mi vršimo radnju ili posmatramo nekog drugog kako vrši istu radnju. Stoga, osećanja drugog se ogledaju u našem mozgu. Mi ne možemo da kontrolišemo ovaj proces; on nadjačava naše razmišljanje i manifestuje se automatski. Stoga, nemojte se ljutiti ako ne želite da drugi odgovore sa ljutnjom. Ovoliko učinite. Ako se naljutite, možete biti sigurni da će biti ljutnje i sa druge strane. Brahmane bi trebalo da su tolerantniji.

Kako god, Šarmištha je bila kraljeva ćerka, nije bila obična devojka. Ona je bila ponosna na to što je princeza i poštovana od svih. Uvređena, uzdišući od gneva, Šarmištha se ovde poredi sa ubodenom zmijom. Zmija je po prirodi ljuta. Šarmištha je toliko bila besna da je grizla svoje usne. Sada ona počinje da se sveti, i izgovara reči, mnogo snažnije od onih Devajaninih. U suprotnom, nema sporta. Ona odgovara: “Zašto se ti hvališ, prosjakinjo? Tvoj otac dolazi i stoji na kapiji moga oca kao vrana, moleći za mrvice hrane. Ti nemaš ništa. Mi ti šaljemo hranu. Mi imamo čast, bogatstvo i poštovanje. Šta ti imaš? Čak ti je i ovu haljinu dao moj otac.” U varnašrama sistemu, običaj je bio da se ostavlja hrana vranama, psima i drugim bićima pre jela. Imajući to na svom umu Šarmištha je rekla: “Ti dobijaš samo one mrvice hrane koje ti mi bacimo.”

Posledice pogrešnih odluka

Šarmištha je bila toliko ljuta da nije prestala sa verbalnim zlostavljanjem. Borba obično počinje sa verbalnim izjavama; ali može da postane fizička kada eksalira. Šarmištha je onda uzela Devajaninu odeću i gurnula nju u bunar. Kada smo ljuti mi zanemarujemo posledice svojih dela; sposobni smo da uradimo bilo šta. Zbog ovog jednog postupka, do kraja svog života Šarmištha je morala da se ponaša kao Devajanina sluškinja. Jedan pogrešan postupak ili odluka mogu potpuno da izmene tok nečijeg života. Kada je osoba ljuta, ona je spremna svašta da uradi ne uzimajući u obzir posledice. Toliko je opasna ljutnja. Ova priča oslikava kako funkcioniše materijalna ahankara.