Prema indijskim granama filozofije, daršanama, osnovni uzrok patnje živih bića je njihova uslovljenost neznanjem, agjana ili avidja. Rezultat avidje je moha, pogrešno znanje ili zabluda u vezi sopstvenog identiteta kao čistog sopstva ili atme, sastavnog dela tataštha-šakti Paramatme. Šri Kṛišṇa kaže Arđuni, “Istinsko znanje o sopstvu je prikriveno neznanjem koje živa bića dovodi u zabludu” (Gita 5.15). To dovodi do rage (materijalne vezanosti, sviđanja, strasti, snažne želje) i dveše (nesviđanja, mržnje, neprijateljstva). Ovo su dva glavna osećanja uslovljenog uma. One su osnovne prepreke na duhovnom putu. U Joga-sutri (2.4), nazivaju se klešama. U Njaja-sutri (1.1.2), nazivaju se došama ili nedostacima. Različite filozofske škole se na različite načine bave njima. Šri Kṛišṇa podučava Arđunu da ostane staložen u suočavanju sa ragom and dvešom. On to naziva “jogom balansa” (Gita 2.48). To je jedna od prvih uputstava koje je dao Arđuni. Ovo je praktičan savet koji svako može da vežba. Ne zahteva praktikovanje vežbi disanja, različitih položaja tela, pevanje mantri, ili druge rituale. Ovaj savet se ponavlja nekoliko puta u Giti. To pokazuje njegovu važnost. Neki od stihova u kojima se pominje su:

yaṁ hi na vyathayanty ete puruṣaṁ puruṣarṣabha

sama-duḥkha-sukhaṁ dhīraṁ so’mṛtatvāya kalpate

“O najbolji među ljudima, mudra osoba koju ne uznemiravaju takvi kontakti čula, koja je podjednako naklonjena zadovoljstvu i patnji, je sigurno pogodna za besmrtnost.” (Gita 2.15)

yoga-sthaḥ kuru karmāṇi saṅgaṁ tyaktvā dhanañjaya

siddhy-asiddhyoḥ samo bhūtvā samatvaṁ yoga ucyate

“O Dhananđaja, budi stabilan u jogi i ispuni svoje dužnosti. Odrekni se želje za rezultatima i ostani stabilan u uspehu ili neuspehu. Ta stabilnost uma se naziva joga.” (Gita 2.48)

yadṛcchā-lābha-santuṣṭo dvandvātīto vimatsaraḥ

samaḥ siddhāv asiddhau ca kṛtvāpi na nibadhyate

“Osoba koja je zadovoljna sa svime što dođe voljom proviđenja, koja je prevazišla svu dualnost i postala oslobođena zavisti, koja je postojana u uspehu i neuspehu, takva osoba nije vezana čak iako vrši delovanje.” (Gita 4.22)

vidyā-vinaya-sampanne brāhmaṇe gavi hastini

śuni caiva śva-pāke ca paṇḍitāḥ sama-darśinaḥ

“Oni utemeljeni u istinskoj mudrosti vide jednakim brahmanu obdarenog znanjem i poniznošću, kravu, slona, psa i čoveka koji jede pse.” (Gita 5.18)

ihaiva tair jitaḥ sargo yeṣāṁ sāmye sthitaṁ manaḥ

nirdoṣaṁ hi samaṁ brahma tasmād brahmaṇi te sthitāḥ

“Oni čiji umovi su postojani u smirenosti prevazilaze materijalno ropstvo čak i dok su prisutni u ovom svetu, jer je Brahman besprekoran i sam po sebi je stanje smirenosti. Iz tog razloga, oni koji su obdareni jednakim viđenjem, se nalaze u Brahmanu [Apsolutnoj Stvarnosti bez dualnosti].” (Gita 5.19)

jñāna-vijñāna-tṛptātmā kūṭa-stho vijitendriyaḥ

yukta ity ucyate yogī sama-loṣṭrāśma-kāñcanaḥ

“Osoba čije srce je zadovoljno usled znanja i neposredne spoznaje, koja je stabilna u svim okolnostima, čija čula su pod kontrolom i koja jednakim vidi grumen zemlje, kamen i parče zlata – takva osoba ujedinjena [sa Svevišnjim] kroz jogu (jukta) se naziva jogijem.” (Gita 6.8)

suhṛn-mitrāry-udāsīna madhyastha-dveṣya-bandhuṣu

sādhuṣv api ca pāpeṣu sama-buddhir viśiṣyate

“Osoba koja jednakim vidi dobronamernika, prijatelja, neprijatelja, nezainteresovanu osobu, posrednika, osobu vrednu prezira, rođaka, ispravnu osobu i čak i grešnika je potpuno ostvarena u jogi.” (Gita 6.9)

buddhir jñānam asammohaḥ kṣamā satyaṁ damaḥ śamaḥ

sukhaṁ duḥkhaṁ bhavo’bhāvo bhayaṁ cābhayam eva ca

ahiṁsā samatā tuṣṭis tapo dānaṁ yaśo’yaśaḥ

bhavanti bhāvā bhūtānāṁ matta eva pṛthag-vidhāḥ

“Sposobnost suptilnog rasuđivanja, znanje, trezvenost, opraštanje, istinitost, kontrola spoljašnjig čula, upravljanje umom, sreća, patnja, rođenje, smrt, strah i neustrašivost, kao i nenasilje, smirenost, zadovoljstvo, odricanje, dobročinstvo, slava i sramota – sve te različite vrste naklonosti živih bića potiču samo od Mene samog.” (Gita 10.4–5)

ye tv akṣaram anirdeśyam avyaktaṁ paryupāsate

sarvatra-gam acintyaṁ ca kūṭa-stham acalaṁ dhruvam

sanniyamyendriya-grāmaṁ sarvatra sama-buddhayaḥ

te prāpnuvanti mām eva sarva-bhūta-hite ratāḥ

“Ali oni koji su ovladali svojim čulima, koji su jednako naklonjeni prema svim živim bićima, koji doprinose blagostanju svih živih bića, i koji obožavaju neopisivi, neispoljeni, sveprožimajući, nedokučivi, nepromenljivi, nepokretni, večni i neprolazni Brahman – oni Me takođe dostižu.” (Gita 12.3–4)

adveṣṭā sarva-bhūtānāṁ maitraḥ karuṇa eva ca

nirmamo nirahaṅkāraḥ sama-duḥkha-sukhaḥ kṣamī

santuṣṭaḥ satataṁ yogī yatātmā dṛḍha-niścayaḥ

mayy arpita-mano-buddhir yo mad-bhaktaḥ sa me priyaḥ

“Moj posvećeni vernik, koji je lišen neprijateljstva i koji je prijatelj svim živim bićima, koji je saosećajan i lišen pojmova “ja” i “moje”, koji je jednak u patnji i sreći; koji prašta i koji je spokojan, uvek zaokupljen jogom posvećenosti, ovladan sobom, čvrsto rešen, i čiji um i intelekt su osveštani Mnome, je drag Meni.” (Gita 12.13–14)

samaḥ śatrau ca mitre ca tathā mānāpamānayoḥ

śītoṣṇa-sukha-duḥkheṣu samaḥ saṅga-vivarjitaḥ

tulya-nindā-stutir maunī santuṣṭo yena kenacit

aniketaḥ sthira-matir bhaktimān me priyo naraḥ

“Osoba koja je jednako naklonjena neprijatelju i prijatelju, kao i prema časti i nečasti, koja je smirena i na hladnoći i toploti, u sreći i u patnji, koja je oslobođena vezanosti, jedanaka prema prekoru i pohvali, duboko promišljena, zadovoljna sa svim što dođe samo od sebe, lišena osećaja vlasništva nad bilo kojim mestom življenja, i koja je stabilnog uma, takva osoba, obdarena predanom verom, Mi je draga.” (Gita 12.18–19)

amānitvam adambhitvam ahiṁsā kṣāntir ārjavam

ācāryopāsanaṁ śaucaṁ sthairyam ātma-vinigrahaḥ

indriyārtheṣu vairāgyam anahaṅkāra eva ca

janma-mṛtyu-jarā-vyādhi-duḥkha-doṣānudarśanam

asaktir anabhiṣvaṅgaḥ putra-dāra-gṛhādiṣu

nityaṁ ca sama-cittatvam iṣṭāniṣṭopapattiṣu

mayi cānanya-yogena bhaktir avyabhicāriṇī

vivikta-deśa-sevitvam aratir jana-saṁsadi

adhyātma-jñāna-nityatvaṁ tattva-jñānārtha-darśanam

etaj jñānam iti proktam ajñānaṁ yad ato’nyathā

“Poniznost, časnost, nenasilje, strpljivost, jednostavnost, služenje istinskog učitelja, čistoća [unutrašnja i spoljašnja], nepokolebljivost, ovladanost telom, ovladanost željama prema predmetima čula, nepoistovećivanje sa uslovljenim osećajem “ja”, razmišljanje o žalosnim nedostacima rođenja, smrti, starosti i bolesti, odvojenost od i nepoistovećivanje sa ženom, decom, domom i tako dalje, postojana smirenost u povoljnim i nepovoljnim okolnostima, isključiva zaokupljenost nepokolebljivom čistom posvećenošću Mnome, boravljenje na osamljenom mestu, nevezanost za društvo svetovnih ljudi, postojanost u razvijanju znanja koje se odnosi na Sopstvo i razmatranje cilja znanja vezanog za Apsolut – sve navedeno se poglašava za znanje. Štagod da je drugačije od navedenog se smatra neznanjem.” (Gita 13.7–11)

samaṁ paśyan hi sarvatra samavasthitam īśvaram

na hinasty ātmanātmānaṁ tato yāti parāṁ gatim

“Zaista, viđenjem Gospoda podjednako prisutnog svuda, osoba ne degradira sopstvo umom, i posledično dostiže najuzvišeniji cilj..” (Gita 13.28)

śrī-bhagavān uvāca

prakāśaṁ ca pravṛttiṁ ca moham eva ca pāṇḍava

na dveṣṭi sampravṛttāni na nivṛttāni kāṅkṣati

udāsīna-vad āsīno guṇair yo na vicālyate

guṇā vartanta ity evaṁ yo’vatiṣṭhati neṅgate

sama-duḥkha-sukhaḥ sva-sthaḥ sama-loṣṭāśma-kāñcanaḥ

tulya-priyāpriyo dhīras tulya-nindātma-saṁstutiḥ

mānāpamānayos tulyas tulyo mitrāri-pakṣayoḥ

sarvārambha-parityāgī guṇātītaḥ sa ucyate

“Šri Bhagavan odgovori: O sine Pandua, onaj za koga se kaže da je prevazišao guṇe prirode je onaj koji nema odbojnost prema svetlu znanja, prema aktivnosti i čak i prema zabludi kada su prisutni, niti žudi za njima kada ih nema; koji ostaje poput svedoka, kao da je ravnodušan, koji nije uznemiren guṇama prirode, i koji je nepokolebljiv, koji ostaje čvrsto postojan u razumevanju da su samo guṇe prirode činioci; koji je jednak u sreći i nesreći, koji boravi u sopstvu, koji smatra jednakim grudvu blata, kamen i parče zlata, koji smatra sličnim i povoljne i nepovoljne stvari i situacije, koji je postojan, ostajući jednako naklonjen prema osudi i hvali; koji je isti u časti i nečasti, koji se isto ponaša i prema prijatelju i neprijatelju, i koji se odrekao svih poduhvata” (Gita 14.22–25)

brahma-bhūtaḥ prasannātmā na śocati na kāṅkṣati

samaḥ sarveṣu bhūteṣu mad-bhaktiṁ labhate parām

“Spoznavajući Brahman i bivajući miran, on niti žali niti žudi ni za čim. Jednak prema svim živim bićima, dostiže najuzvišeniju predanost Meni.” (Gita 18.54)

Kṛišṇa, ne samo da podučava uravnoteženost već je i sam praktikuje. On kaže: 

samo’haṁ sarva-bhūteṣu na me dveṣyo’sti na priyaḥ

ye bhajanti tu māṁ bhaktyā mayi te teṣu cāpy aham 

“Ja sam jednak prema svim bićima. Ne postoji niko ko je za Mene vredan prezira, ili drag Meni, ali oni koji Me obožavaju sa predanošću su u Meni i Ja sam takođe u njima.” (Gita 9.29)

Stoga, ne bi bilo prenaglašeno reći da je važno Šri Krišnino učenje iz Gite: “Samatva joga.”