Prevod Navadvipa Dasa iz Šri Radha-Govinda-natha – komentar na bengaliju na šest strana na osmo poglavlje ČČ Madhje 8.150
Obrnuta igra (viparita-vihara) koja je ispoljena usred zaborava samih sebe (atma-vismriti)— ili drugim rečima, odsustvom svesti o različitosti (bheda-gnjna-rahitja)—koja sama potiče od potpunog poistovećivanja (tanmajata) sa samom vilasom, je pravi znak (parićajaka) stanja najuzvišenijeg zadovoljstva slave vilase. Isto razumevanje možemo steći kroz opis koji se nalazi u Gopala-campu Šri Đive Gosvamija, u prethodnom poglavlju (purva-campu), scena 33, pod nazivom “Ispunjenje svih žudnji srca” (sarva-manoratha-puranam). U nastavku sledi skraćeni opis navedene scene.
Kako je ih preplavila najintezivnija žudnja da omoguće zadovoljstvo Šri Krišne, mlade žene Vrađe su ostale udubljene u božanstvenu igru (vilasu) sa Njim — koji je bio njihov život i duša (prana-valabha)—dan za danom bez prekida. Činilo se kao da njiihova unutrašnja žudnja za božanstvenom igrom (vilasa-vasana) nije ni malo bila zadovoljena. Šta više, delovalo je da se dan za danom ona eksponencijalno povećava. Bilo je kao da su se one, čija žeđ je ostala nezadovoljena (šanti-hina), držale vilase čiji je jedini značaj bilo zadovoljstvo Šri Krišne kao je to njihov životni zavet. Nepopustljivi (udamata) i uvek rastući elan (autkanthja) ovog unutrašnjeg raspoloženja (vasana) za sevom postoji u nenadmašivom stepenu samo u samoj Šri Radhi, jer najizvišenija manifestacija preme postoji samo u njoj. Radhin uzvišeni elan (param-autkanthja), koji dolazi iz njenog unutrašnjeg raspoloženja (vasana) za sevom, čini da u Šri Krišninom srcu (ćiti) poraste odgovarajući uzvišeni elan (param-autkanthja), koji potiče iz Njegovog unutrašnjeg raspoloženja (vasane), za prihvatanjem seve. A Šri Krišnino unutrašnje raspoloženje za prihvatanjem seve je u stvarnosti samo žudnja (autkanthja) u Njemu da poveća ljubav ili zadovoljstvo (priti-vidhana) Šri Radhe i Vrađa-sundarija. To je tako zbog činjenice da je jedini cilj svih Krišninih lila da se zadovolje srca Njegovih bhakti, što On otvoreno kaže u sledećoj izjavi: “Ja igram u različitim božanstvenim igrama samo radi zadovoljstva Mojih bhakti” (mad-bhaktanam vinodartham karomi vividhaha kriyaha, Padma Purana).
Da se u korenu Šri Krišninog unutrašnjeg raspoloženja za prihvatanje seve Njegovih bhakti krila želja za Njegovim sopstvenim zadovoljstvom (sva-sukha-vasana), onda ne bi bilo ničeg slavnog u Njegovom prihvatanju seve. Tako za Šri Krišnu, prihvatanje seve Njegovih bhakti ne bi moglo biti vrste kompletno divne slave (purna-auđvalje mahijan). Kada međutim, unutrašnje raspoloženje Šri Radhe da služi Šri Krišnu, i kada Njegovo unutrašnje raspoloženje da prihvati službu Radhe da bi je zadovoljio, oba dostignu potpunu nepobedivost (purna-udamata) i kada se pretvore u uzvišenu žudnju (carama-autkanthja)—samo tada se njihova prema-vilasa u svojoj slavi može uzdići do najvišeg stepena ispunjenosti. Na ovaj način, kada se heroj i herioina zanesu u toku lile pod nezadrživom snagom najrazvijenije žudnje (caramatama-autkanthja), njihova ljubavna igra (ramana) je kao što je opisao Điva Gosvami u sledećem pasusu:
“Svakog dana bi gopije i Krišna zajedno odlazili i nalazili se na skrovitim mestima, gde bi se grlili i ljubili jedni druge, zabavljali se zajedno, uživali jedni u drugima, pričali o ljubavnim temama, naređivali jedni drugima rečima poput “Obuci me lepo” i takođe bi ukrašavali jedni druge. Na ovaj način su ostajali stalno udubljeni u različite ljubavne igre (keli-vilasa). A ipak dok rade to, usled njihovog izuzetno fokusiranog poistovećivanja (aikantiki-tanmajata) sa samom vilasom, oni nemaju razumevanje (anusandhana) toga “ko čini,” “nad kim je činjeno,” i “ko može da čini” (Gopala-campu, Parva, 33.5).
U ovom pasusu je ukazano na Radhin i Krišnin zaborav samih sebe (atma-vismriti), ili drugim rečima, na njihovo odsustvo svesti o razlikama između njih (bheda-gnjana-rahitja). Rečju anjo’njam, ili “uzajamno,” se takođe razume da u aktivnostima poput grljenja i ljubljenja, kao i u davanju naredbi drugom da ga lepo obuče, ponekad Krišna preuzima vođstvo, a u drugim trenucima to radi Radha. Upravo u njihovom obrtanju uloga, se ukazuje na inverziju njihove igre (vilasa-vaiparitja), ili vilasa-vivarta. “Ko je zaista heroj (ramana), a ko je heroina (ramani)? Ko je voljen (kanta), a ko je volilac (kanta)?” Po uticajem potpunog poistovećivanja (tanmajata) sa samom vilasom, ova vrsta svesti o razlikama (bheda-gnjana) nestaje iz njihovih umova. To je suštinski značaj Radhine naredne izjave: “On nije ramana, a ja nisam ramani”.
Kada heroja i heroinu prevaziđe ubedljivo najviši vrh (carama-para-kaštha) otkrivene preme, onda, usled nezaustavljive sile unutrašnje žudnje (vasane) da zadovolje jedno drugo, oni dostižu stanje opijenosti (pramatata) u njihovoj igri (keli-vilasa). U takvim trenucima, njihovi umovi (ćita), pošto su stekli potpuno poistovećivanje (tad-atmja) sa beskrajnom žudnjom (vasana) za keli-vilasom, postaju poput jednog bez razlike (abhinatva). To je značaj druge linije Radhine naredne izjave “Unutrašnja žudnja rođena iz naših srca [manobhava, tj. vasana da zadovoljimo jedno drugo] je spojila naše umove u jedinstvenu supstancu, tako da [su sve razlike nestale između nas].”
Iako Radha i Krišna direktno učestvuju u takmim vrstama igara (vilasama), usled najuzvišenije žudnje (parama-autkanthja), njima deluje da se sve to dešava u snu (svapnika). Kao posledica elana iz preme koji sve nadjačava, Šri Radhi se čini da je čak i njeno sjedinjenje sa Šri Krišnom kao odvajanje, odvajanje kao sjedinjenje, njen dom kao šuma, šuma kao da je njen dom, spavanje kao da je budna, buđenje kao spavanje, hladnoća kao toplota, toplota kao hladnoća i tako dalje. Kada se dogodi ovakva vrsta situacije, dođe do inverzije (vaiparitja) čak i u Radhinoj i Krišninoj suštinskoj prirodi (svabhavi) kao volioca (kanta) i voljenog (kanta). Drugim rečima, ponašanje heroja je prešlo na heroinu, a ponašanje heroine je prešlo na heroja — a sve to se događa bez da su oni svesni toga. To je inverzija (vaiparitja) vilase.
Ova inverzija nastaje iz suštinskog sastava (svabhavika-dharma) preme koja je dostigla stanje najuzvišenijeg zadovoljstva (čaramotkaršata), za koju je može reći da je nastala iz neverbalizirane i neizdržive žudnje da se poveća ljubav ili zadovoljstvo (priti-vidhana) jednog prema drugom. Ova inverzija je zapravo spoljna manifestacija (bahir-vikaša) stanja potpunog poistovećivanja (eka-tanmajata) sa blaženstvom vilase. Kao što je percepcija odvajanja u ujedinjenju, ili ujedinjenja u odvajanju, spoljašnji simptom uzvišenje žudnje (parama-autkanthja), tako je takođe ova inverzija vilase isto spoljašnji simptom potpunog poistovećivanja sa blaženstvom vilase podstaknutom stanjem opijenosti (unmatata) usled svevišnje preme. Upravo je baš ovim simptomima Ramananda Raja želeo da se spozna nameravani cilj. A njegov nameravani cilj spoznaje (udišta-vastu) nije bila samo inverzija vilase, već šta više njen uzrok —naime stanje potpunog poistovećivanja (eka-tanmajata) sa blaženstvom vilase koja potiče iz preme.
Sa namerom da iznese na svetlo jedinstvenost preme Šri Radhe koja je besprimerna, Mahaprabhu je prvo uzrokovao emitovanje jedinstvenosti (vaišištja) predmeta preme (višaja), Šri Krišne, kroz govor Ramananda Raje. Na taj način je objavio da je Krišna otelovljenje blaženstva svih rasa, personifikacija vladara svih rasa—naime ljubavnih osećaja (šringara)—ovaj koji je direktno zaveo samog Kupida (sakšat-manmatha-manmatha), uvek sveži cvetajući transcendentalni Kupid (aprakrita-navina-madana), i onaj koji krade um svih, čak i do suštine njihovog bića (atma-parjanta). Sledeće je Mahaprabhu objavio jedinstvenost (vaišištja) subjekta preme (ašraja), Šri Radhe. Kroz reči Ramananda Raje, On je otkrio činjenicu da je ona otelovljenje mahabhave, koja se suštinski sastoji od blaženstva i svesti (ananda-ćinmaja-rasa), da su njeno telo i čula ispunjene (vibhavita) premom, da je ona rudnik dragom kamenja čiste preme prema Krišni, da je prirodno obdarena lepotom bez premca (saundarja), slatokoćom (madhurja), svevišnjom srećom (saubhagja), i svim ostalim božanskim osobinama.
Na ovaj način, pošto je jasno dokazao istaknutost bez premca i objekta i subjekta preme, Mahaprabhu je zatim osetio rast namere da javno objavi slavu vilase Šri Nanda-nandane i Šri Bhanu-nandini— u kojoj je on otelovljenje potpunog zavodljivog heroja (akhanda-rasa-valabha), a ona je potpuno zavedena heroina (akhanda-rasa-valabha). Srećni Ramananda Raja, koga je podstakla Mahaprabhuova indikacija, se tako upustio u opisivanje slave Šri Radha-Krišnine vilase. U toku opisivanja Šri Krišnine osobine kao dhira-lalite, on je objavio nagoveštavanjem, da je vrhunac (parjaavasana) gore navedene jedinstvenosti Šri Krišne (vaišištja) upravo ova osobenost dhira-lalite. On je takođe javno objavio navodeći Šri Krišnu kao dhira-lalitu, da je jasno da je kompletan asortiman osobina neophodan za odgovarajuće najuzvišenije izvršenje ovog jedinstvenog čuda (vaičitri) njihove vilase slavno prisutan u Njemu. Posle toga je Ramananda Raja ućutao.
Vilasa je moguća jedino učestvovanjem i heroja i heroine (najaka-najika). Zbog toga, ako je kompletan asortiman osobina odgovarajući za vilasino najizvišenije izvršenje prisutan samo u heroju (najaka), onda slava vilase ne može dostići svoje ultimativno ispunjenje (purnata). Odgovarajući asortiman osobina mora postojati i u heroini (najika). Ipak do ovog trenutka, Ramananda Raja nije razotkrio da li ili ne sve ove osobine postoje u heroini Šri Radhi, niti je naveo gde se nalazi vrhunac (parjavasana) Njene prethodno navedene jedinstvenosti (vaišištja). Učinio je da deluje kao da sve je rekao sve što je nameravao da kaže.
Nesumljivo, Ramananda Raja jeste prethodno pričao o jednoj osobini jedinstvenosti (vaišištja) Šri Radhe, kada je rekao: “Čak i pored stotine miliona gopija, vatra Krišnine žudnje (kama-rupa-agni) [da uživa u premi Njegove ljubavi (kanta-prema-asvadana-vasana)] nije mogla biti zadovoljena. Na osnovu samo ove izjave se može zaključiti osobenost Šri Radhikine preme ” (ČČ 2.8.88). Kada je to čuo, Prabhu je odgovorio: “to zbog čega samo došao kod tebe jeste upravo ovo znanje koje sadrži sve suštinske istine vezane za transcendentalnu suštinu (vastu) poznatu kao rasa” (ČČ 2.8.89). A ipak žudnja Prabhua nije bila zadovoljena čak ni tada, kao što je rekao u svojoj sledećoj izjavi: “Želim da čujem još više” (ČČ 2.8.90).
Posle toga je Ramananda Raja otvoreno pričao o jedinstvenosti (vaišištja) Šri Radhe zajedno sa istom Šri Krišne. On je takođe jasno naveo gde se nalazi vrhunac (parjavasana) Šri Krišnine vaišištje. Ipak, bez toga da kaže bilo šta vezano za vrhunac (parjavasana) Šri Radhine vaišištje, deluje kao da je on usvojio zavet ćutanja. Da je Ramananda rekao: Već sam pričao o jedinstvenosti (apurva-vaišištja) Šri Radhe koja je bez premca u mojoj ranijoj izjavi [gore navedeni ČČ 2.8.88]. Šta je još ostalo više da se kaže?” Na ovo, Prabhu je odgovorio: “Ostalo je još nešto dodatno da se kaže.” Ramanandina izjava [ČČ 2.8.88] se može tumačiti na sledeći način: “Ono što se ne može naći među stotinama miliona gopija se nalazi u Šri Radhi.” On je ovom izjavom ukazao na premu Šri Radhe koja je bez premca. Ipak nije potpuno razotkrio ultimativno stanje bića (avastha) do koje prema bez premca može odveti Šri Radhu, ili do kakve najuzvišenije ekstaze (paramotkarša) je može dovesti.
Kao što je neophodno (prajođana) da heroj (najaka) ispolji svoje dhira-lalita osobine da bi slava vilase mogla da dostigne svoj najviši vrhunac (para-kaštha), tako je i neophodno da heroina (najika) ispolji svoje osobine svadhina-bhartrike, ili “heroine koja stalno drži heroja pod svojom kontrolom (svajatasana-dađita bhavet svadhina-bhartrika, Uđavala-nilamani 5.91). Svadhina-bhartrika heroina može neustrašivo da naredi svom voljenom: “Nacrtaj divnu sliku mošusa na mojih grudima i skicu sandalovine na mojim obrazima. Stavi ovaj kaiš oko mog struka, ukrasi pletenicu moje kose ovim vencem cveća, i ulepšaj moje ruke sa ovim narukvicama i moja stopala ovim nanogicama” (Uđavala-nilamani 5.93). U izjavama Gopala-campu, može se naći opis Radhinog stanja (avastha) kada njena svadhina-bhartrika osobina dođe do vrhunca usled jačine potpuno razvijenog stanja (paripaka) njene preme.
Međutim do ovog trenutka Ramananda Raja nije rekao ništa posebno vezano za pitanje “do koje krajnosti u vrhuncu dolazi Šri Radhina svadhina-bhartrika osobina pod čudesnim uticajem njene madanakhja-mahabhave?”. Na samom početku indikacije ove neizrecive jedinstvenosti (vaišištja), pošto je došao na prag skladišta misterije bez premca (apurva-rahasja-bhandara), Ramananda je iznenada stao. Razumljivo je da je sigurno bio nezgodan položaj za Ramanandu da zna da li je ili ne Prabhuova namera da se nastavi dalje. Povrh svega, tema razgovora je bila uzvišeno poverljiva (parama-rahasjamaja). U Giti, Šri Krišna je naveo svoju finalni instrukciju Ardžuni kao “najveću od svih tajni” (sarva-guhjatamam vaćaha). A ipak je prema-vilasa-vivarta mnogo mnogo puta poverljivja nego pomenuta izjava. Upravo iz tog razloga je Ramananda Raja oklevao sa njenim otkrivanjem. Kada je Prabhu, pošto je video njegovo oklevanje, rekao “Ovo je izvrsno, ali molim te nastavi”, tek tada je Ramananda razotkrio ovu tajnu.
Pošto je bilo tako, Ramananda Raja je otvoreno pričao o prema-vilasa-vivarti—Šri Krišninoj božanstvenoj igri (vilasi) sa Šri Radhom. Šri Radha je suštinsko otelovljenje (svarupa) mahabhave. Najuzvišenija manifestacija mahabhave se zove madanakhja-mahabhava, koja postoji jedino u Šri Radhi. Najuzvišenija manifestacija jedinstvenosti (vaišištja) mahabhave se nalazi isključivo u stanju madane. Gde je pojavi najuzvišenija manifestacija preme —samo tamo se manifestuje nepravaziđeno čudo (vaičitri) prema-vilase, samo tmo se nalazi najuzvišenija manifestacija slave vilase. Poslednje pitanje Prabhua za Ramananda Raju se odnosilo na slavu vilase. Odgovor Ramanande se završio u njegovoj pesmi, koja počinje Radhinim rečima: “Na počerku, moja neukrotiva ljubav (raga) koja se uvek povećava, je nastala samo od sebe u treptaju oka. Rastući dan za danom, nikad nije dostigla svoj kraj (ČČ 2.8.152).
Nakon što je čuo ovu pesmu, Prabhu nije postavio dodatna pitanja vezana za slavu vilase. Umesto toga je izjavio: “To je zaista kraj ultimativnog cilja sticanja. Tvojom milošću, ja sam je spoznao van svake sumnje” (ČČ 2.8.157). U tom trenutku, Prabhuova žudnja da otkrije suštinsku istinu ultimativnog cilja koji treba spoznati (sadhja-vastu-tatva) je dostigla potpuno ispunjenje. Dodatno, Njegova žudnja (vasana) da spozna slavu Šri Radha-Krišnine vilase je takođe potpuno ispunjena. Stoga možemo zaključiti da se slava vilase dostiže svoju najuzvišeniju manifestaciju jedino u prema-vilasa-vivarti. Posledično, najuzvišenija manifestacija preme, i najuzvišenija manifestacija jedinstvenosti (vaišištja) maha-bhave—ili drugim rečima, najuzvišenija manifestacija madanakhja-mahabhave— je takođe svevišnja manifestacija slave Radhine preme.
Esej na temu prema-vilasa-vivarte predstavljen u početnoj knjizi ovog serijala se može konsultovati radi detaljne diskusije vezane za prema-vilasu. U njemu je pokazano da se najviše zadovoljstvo slave vilase javlja jedino u najuzvišenijoj manifestaciji madanakhja-mahabhave. U istom eseju, se takođe navodi da nedostatak svesti o razlici (bheda-rahitja) o kojom se pričalo ranije, nije za sadhake koji se drže puta gnjane sa namerom da spoznaju svoj svesni identitet sa nedvojnim (nirbheda) Brahmanom.
Prethodno je diskutovano da je potpuno razvijenom stanju (paripakavastha) prema-vilase, pod uticajem savršenog poistovećivanja (tanmajata) sa samom vilasom, dolazi do rasta nedokučivosti (bhrama)—u smislu zaborava samih sebe (atma-vismriti), ili nedostatka svesti o razlikama (bheda-gnjana-rahitja)—i inverzije (vaiparitja). Takođe je navedeno da su bheda-gnjana-rahitja (ili nedokučivost, bhrama) i inverzija (vaiparitja) oba spoljašnji simptomi (bahir-lakšanas) potpuno razvijenog stanja (paripakvata) prema-vilase. Dodatno je pokazano da među ta dva simptoma, inverzija (vaiparitja) nije primarna osobina prema-vilase. Sa druge strane, nedostatak svesti o razlici (bheda-gnjana-rahitja) je primarna osobina (višeša-lakšana) potpuno razvijenog stanja (paripakvata) prema-vilase.
U navedenom stihu Kavi Karṇapure, on tučami ovu bheda-gnjana-rahitju kao “stanje potpunog jedinstva” (paraikja), ukuzujući na stanje potpunog jedinstva (sarvato-bhave ekata), ili jedinstvo suštinskog bića (eka-rupata), umova Šri Radhe i Šri Krišne. Pod uticajem preme, umovi dvoje ljubavnika se tope i stapaju se da ti postali jedno, postižući stanje u kojem se odbacuje zabluda razlike između njih (nirdhuta-bheda-bhramam), kao što je opisano u narednom stihu [šloka 2.8.43 ili tekst 2.8.199 u nastavljenoj seriji], citat iz Uđavala-nilamani:
[U šumarcima Govardhana brda, dok su Šri Radha i Šri Krišna bili udubljeni u ukuse slatkoće (madhurja) jedno drugog, njihova tela su postala podstaknuta simptomima čistih emocija koje su obuzele njihova srca, gonjena transformacijama božanske ljubavi (udipta-satvika-bhavas). Kada je to videla, Vrinda je bila oduševljena zanosnošću njihove božanstvene ljubavi (mahabhava) i rekla je sledeće Šri Krišni:] O kralju slonova koji uživaš u utočištu Govardhana! Ta veoma vešti umetnik “romantične ljubavi” (šringara), je polako topio šelak i Tvog i Radhinog srca vrelinom Tvog znoja, i tako ih stopio u jedinstvenu supstancu oslobođenu bilo kakve razlike između Vas (nirdhuta-bheda-bhramam). U ovo topljenje Vaših srca, on je sam pomešao obilje svetlo crvenog cinobera (hingula) Vaše novo pojačane ljubavi (nava-raga) kako bi iscrtao neobičnu sliku na unutrašnje zidove palate ovog univerzuma. (Uđavala-nilamani 14.155)
U ovom stihu se kaže da su umovi Radhe i Krišne postali jedan, upravo poput dva dela šelaka koji se stope u jedno pod velikom toplotom. Upravo ovo stanje je najuzvišenije jedinstvo (paraikja) Šri Radha-Krišne; ovo je zaista nedostatak svesti o bilo kakvoj razlici između njih (bheda-gnjana-rahitja). Izjavom da ne postoje razlike (bheda) između njihovih umova (mana), se već ukazalo da takođe ne postoje razlike u njihovoj svesti (gnjana). Naravno, njihovo odvojeno postojanje (prithak-astitva) je stvarno jer je večno. A ipak u ovom stanju, Radha i Krišna nemaju svest o odvojenom postojanju jedno drugog. Šta više, oni nemaju svest (gnjana), ili direknto iskustvo (anubhuti), čak i o sopstvenom postojanju.
U ovom trenutku se može postaviti pitanje da ako je stanje potpunog jedinstva (paraikya-avastha) primarna osobina prema-vilasa-vivarte, zašto onda u zadnjem stihu Ramananda Rajine pesme, Radha priča o njihovoj odvojenosti (viraga, or viraha), u sledećim rečima: “Sada, mora da je On [Šri Krišna] povukao Svoju ljubav (viraga, tj., anuraga-šunja) [inače, da je Njegova anuraga za mene ista kao pre, On nikada ne bi mogao da ode u Mathuru i da se ne vrati]. Ti si moj glasnik (duti) [koga sada moram poslati njemu]. Zato mi reci, da li takvo ponašanje kojem nedostaje ljubav (prema) priliči prefinjenom čoveku (supuruša) [u smislu najuzvišenijeg zavodljivog heroja (utama vidagdha-nagara)]?” (ČČ 2.8.156).
Dodatno se mora postaviti pitanje kako je moguće da svest o odvojenosti (viraha) može biti prisutno u stanju najuzvišenijeg jedinstva (paraikya-avastha). Odgovori na ta dva pitanja su sledeći. Pre svega, najverovatnije je da prvi deo Ramanandine pesme, koji se nalazi u sledećim rečima “On nije ramana, niti sam ja ramani,” jeste indikator stanja najuzvišenijeg jedinstva (paraikja) prema-vilasa-vivarte. Sa druge strane, poslednji deo njegove pesme se tumači kao indikator odvojenosti (viraha). U stanju odvojenosti, Radha govori sa bolom o njihovom prethodnom stanju najuzvišenijeg jedinstva (paraikja) koje je nastalo usled potpunog poistovećivanja (tanmajata) sa samom vilasom. Govoreći o neuporedivnom i neprevaziđenom blaženstvu koje se uživa u stanju ujedinjenja, veoma intezivna neizdrživost agonije odvojenosti postaje jasna.
Isti zaključak se može izvesti iz sledećeg pasusa Čaitanja-Čandrodaja-natakake Kavi Karnapurne (7.16-17): “Šri Radha reče Šri Krišni—‘Kada si Ti bio u Vrađi, i kada smo uživali stanje ujedinjenja, nije bilo svesti da sam ja Tvoja voljena (kanta) i Ti moj voljeni (kanta). U to vreme, mentalne modifikacije (mano-vriti) [koje su uzrok svesti o razlici (bheda-gnjana-mula)] nisu postojale. Čak su i koncepcije “Ti” i “Ja” bile potpuno uklonjene. Ali sada je došlo do spoznaje da si ti moj gospodar (bharta), i da sam ja Tvoja gospodarica (bharja). Uprkos tome, međutim, moj život i dalje nekako treperi u ovom telu. Šta može biti više začujuće?’”
Prve tri rečenice ovog prevedenog pasusa govore o stanju najuzvišenijeg jedinstva Radhe i Krišne (paraikja). Ova deo otkriva značenje stiha na so ramana (ČČ 2.8.153) iz Ramanandine pesme. Preostali deo pasusa govori o stanju odvojenosti (viraha) u sećanju na ranije vreme provedeno zajedno. Ova cela izjava Kavi Karnapurine natake je prevod na sanskrit pesme Ramananda Raje koja je na bengaliju.
Drugi mogući način tumačenaj cele pesme Ramananda Raje je da ona osvetljava temu prema-vilasa-vivarte. U tom slučaju možemo se pozvati na izjavu iz Gopala-campua (Purva, 33.13) u kome jedan od simptoma stanja inverzije (vaiparitja) jeste percepcija odvojenosti (asamjoga) dok su u stanju ujedinjenja (samjoga). Primer toga je dat u poslednjem stihu pesme Ramananda Raje (ČČ 2.8.156). U pitanju nije prava odvojenost (vastava viraha ili asamjoga) već samo pogrešna percepcija (bhranti) odvojenosti. Osećaj odvojenosti je takođe pristutan u stanju ujedinjenja koji se prožima do madanakhja-mahabhave.
Između ova dva odgovora (samadhana) na gore navedena pitanja, prvo se međutim tumači u smislu na koji je mislio i Kavi Karṇapura takođe, kao što se može potvrditi u gore navedenim stihovima (Čaitanja-Čandrodaja-nataka 7.16-17). A onda vezano za Prabhuovo nežno pokrivanje usta Ramananda Raje Njegovom rukom (opisano u ČČ 2.8.151), Kavi Karnapura piše sledeće: “Bezuslovna ljubav (nirupadhi-prema) ne trpi nijedno ograničavajuće stanje (upadhi). Posle toga, kada je Prabhu čuo o bezuslovnoj ljubavi (anupadhi-prema) dvostruke svevišnje stvarnosti (bhagavatoho), Šri Krišne i Šri Radhe, On je prepoznao to zaista kao najuzvišeniji cilj ljudskog postojanja (purušarthi-kritam). On je zato prekrio usta Ramananda Raje da bi ga sprečio u otkrivanju njene misterije” (Čaitanja-Candrodaja-nataka 7.17).
Smisao ove izjave se dodatno objašnja u komentaru na sledeću pajaru (ČČ 2.8.151). Iz ove izjave natake Kavi Karnapurne, može se razumeti da prvi deo pesme Ramananda Raje ukazuje na stanje najuzvišenijeg jedinstva (paraikja), koji je oslobođen svih ograničavajućih uslova (nirupadhika) i zbog toga je najuzvišeniji cilj ljudskog postojanja (parama-purušartha). Sa druge strane, drugi deo ove pesme ukazuje na svest o razlici između dvoje voljenih (bheda-gnjana), koje uključuje ograničavajuće stanje (sopadhika) i zato je bez neposredne percepcije o njihovom najuzvišenijem jedinstvu (paraikya-gnjana-hina). Komentar na stih ČČ 2.8.151 se može konsultovati za dodatnu diskusiju na ovu temu.
Ovde možete skinuti ceo tekst na engleskom uključujući futnote:
Prema-vilāsa-vivarta_CC, Madhya 8.150
