Tradicionalno indijsko društvo je bilo uređeno od strane mudraca Indije koji su imali dublje i holistično gledanje na svet i životne principe. Znanje kod običnog čoveka dolazi kroz spoljna spoznajna čula, gnjanendrija, i kroz um. Drevni mislioci Indije, poznatiji kao rišiji, i muniji, ipak su imali drugačija sredstva znanja, zvana rtambana prađna, ili viziju nošenja istine (vide Yoga Sutra 1.48). Oni su je dostizali praktikovanjem tapase i samadhija. Sa ovakvim pogledom, oni su razumeli da univerzum funkcioniše na jednostvanim principima, poznatim kao ritam. Jedan od osnovnih ritamsa je ciklična priroda vremena. Ceo kosmos prolazi kroz ponavljanje kreiranja, održavanja i uništenja, srišti, sthiti i laja. Ovo je izjavljeno na samom počektu Vedanta Sutre (1.1.2) „ Od Njega dolazi stvaranje, održavanje i uništenje“ đanmadjasja vata. Isti iskaz je nađen na početku Šrimad Bhagavatam purane, poslednje delo Šri Vjasa Deve. Takođe ovo možemo razumeti iz našeg ličnog iskustva da sve, uključujući naš sam život, prolazi kroz ove tri faze. Ovo je dakle osnovni ritam, ili ritam kosmosa i svega u njemu.

Rišiji Indije su shvatili da bi uvećali sreću u ljudskom životu i da bi dostigli savršenstvo, ljudska vrsta mora živeti u skladu sa ritam. U ovu svrhu, organizovali su ljudski život na dva nivoa: individualni i socijalni. Na individualnom nivou, podelili su ljudski život na 4 dela: bramaćarji, grihasta, vanaprasta i sanjasi. Smatrajući da se dužina ljudskog života vrti oko 100 godina, posvetili su po 25 godina za svaku fazu.

Na socijalnom nivou, rišiji su podelili na koncept varne. Razumeli su da nisu sva ljudska bića jednaka. Svako ljudsko biće ima neku jedinstvenu crtu, ili karakteristiku, koja se takođe naziva individualna prakriti. Najbolje je bilo edukovati osobu po njegovoj ili njenoj prakriti i onda im dopustiti da funkcionišu u društvu koristeći sposobnosti koje im daje njihova prakriti. Zbog toga, razumeli su da iako je svaka individua jedinstvena, da bi se organizovalo društvo, neke šire kategorije su potrebne. Ove kategorije su nazvane varne. Nečija varna nije zasnovana na rođenju; već po nečijoj individualnoj stečenoj prirodi., ili prakriti, on bi pripadao određenoj varni. Rišiji su začeli četri osnovne varne, poznate kao, bramana, kšatrija, vaišja i šudra. Svako društvo koje se upravlja kao organizovana jedinica mora uključiti ove četri vrste ljudi za svoje idržavanje, razmnošavanje i napredak tj blagostanje. Ove četri kategorije su neizbežne, i one se pojavljuju nesvesno u društvu u celom svetu. Ipak, indijski mislioci su prepoznali ovo i isporučili teoriju iza ovih četiri varne.  

Rišiji su takođe razumeli da ako želimo da budemo u skladu sa ritam, ili ritmom univerzuma, jedinka, ili isto tako društvo kao celina, mora težiti ka četri potrage zvane purušarta. Četiri purušarte su: darma, arta, kama i mokša. Ove purušarte su namenjene da usklade život individue kao i društva sa osnovnim rtama od srišti, stiti i laja. Arta i kama su za srišti, darma za stiti i mokša za laju. Imajuči ovo na umu, Šri Krišna kaže da je stvorio četri varne u društvu (Gita 4.13). Ukratko, ovo opisuje šablon po kojem je indijsko društvo bazirano i mirno funkcionisalo hiljadama godina.
Osim toga, svaki sistem zahteva održavanje i prilagođavanje. U istoriji Indije, mnoge velike ličnosti su se pojavile da isprave situaciju kad god su se stvari izmakle kontroli ili balansu. Zaista, Bhagavan Šri Krišna sam proglašava da se On pojavljuje da ispravi društvo kad god postoji deformacija u sistemu (Gītā 4.7).

Međutim, sistem je počeo da se ruši kada je Indijsko društvo napadnuto od strane zapadnih snaga, najpre počevši sa Aleksandrom Velikim 326 godine pre nove ere. Od tada, sistem je krenuo nizbrdo. Srećom, sistem je bio veoma otporan. Čak i kada je Indija došla pod vlasti stranog vladara negde oko 1192. godine, njen sistem obrazovanja nije bio izmenjen. Dakle, čak i pod produženim vladanjem Mugala, sistem je preživeo. Najveći udarac, ipak, je došao 1850. godine, kada su Britanci grubo ukinuli Indijski obrazovni sistem. Sebično su ga zamenili sa Zapadnjačkim sistemom obrazovanja da bi proizvodili činovnike kako bi kontrolisali veći deo zemlje. Tragično, zapadnjački obrazovni sistem nema na vidiku shvatanja o ljudskom životu, šta da pričamo o kosmičkom ritamu. Nažalost, čak i nakon što je Indija izborila nezavisnost 1947, nisu povratili nasleđe koje su im zaveštali indijski mudraci. Umesto toga, oni su nastavili sa pozamljenim obrazovnim sistemom kao i sa Ustavom zapada, kompletna neusklađenost za Indijski um.

Ono što danas vidimo prisutnog u društvu je potraga za artom i kamom. Ne postoji obrazovanje o darmi. Mokša je iznad svačijeg pojma. Kao rezultat, vidimo dosta srišti, ili proizvodnje. Svakodnevno neki novi proizvod ili novija verzija postojećeg proizvoda se promoviše. Zaista, napredak neke zemlje se meri samo po BDPu (bruto domaće proizvodnje). Previše srištija (stvaranja) prirodno stvara neuravnoteženost u društvu. Ne postoji program da balansira sa stiti (izdržavanje) i lajom (uništenjem) kroz potragu darme i mokše. Na ovaj način, vidimo da postoji kriza u svakoj zemlji, primarno uzrokovano zbog nebalansirane ekonomije. Materijalni objekti se stvaraju i onda nam se reklamiraju. Mi jurimo za materijalnim objektima, misleći da ćemo naći sreću, prihvatanje, poštovanje i ljubav. Mi jurimo za bolje plaćenim poslom, modernijim kolima, boljom kućom, ili što lepšom ženom. Ne postoji regulator (darma) da nas drži pod kontrolom. Mi žudimo da dostignemo više, bolje, brže, ali to nas ne dovodi u vezu sa našom prakriti (prirodom). Mi samo sebe upoređujemo sa svojim komšijom. Zapravo, čak i kada dostignemo ono zašta smo tragali, i iako je više nego ono što ima naš komšija, da li smo srećni? Nismo. Pa, makar ne zadugo. Onda krenemo da jurimo sledeću stvar. Ostanemo bez novca. Nema problema! Zato imamo kreditne kartice! Mi nastavljamo da jurimo, trošimo dobijajući trenutne deliće sreće, samo da bi na kraju progonili našu sledeću želju. Ovaj process će se nastaviti, iako mi možemo biti jako dobri u racionalizaciji da nismo u ovom ciklusu. Možemo izmisliti vrlo dobre razloge zašto radimo ono što radimo. Međutim, istina preovladava.

Kada ljudska bića ne zakorače ka tome da usklade svoje živote sa ritamom kosmosa i kada nema avatare ne vidiku da popravi stanje, onda će sama priroda da uskoči da izbalansira. Mislim da je proširenje Corona virusa način na koji priroda dovodi ovaj ciklus u balans. Zbog toga, nije čudo da je najveći efekat Corone na BDP zemalja. Mi možemo da napravimo vakcinu koja će se suprostaviti virusu ali to neće rešiti problem u korenu. Pravo rešenje leži u tome da se uskladimo sa ritamom. Prema tome, Šri Krišna savetuje, “ O Arđuna, onaj koji u ovom životu ne posmatra ovaj ciklus pokrenut na prikazani način vodi jadan život, naslađujući se samo čulima. Takva osoba živi uzalud.” (Gita 3.16) Ukoliko vođe društva ovo ne primete, čovečanstvo će sigurno patiti.

*** originalni članak je objavljen 21. septembra 2020 na engleskom sajtu Điva instituta