Šri Điva Gosvami počinje svoju Priti Sandarbu objašnjavajući da iako postoje četiri ljudske težnje koje se nazivaju purušartha, prava želja svakog ljudskog bića jeste da bude srećan bez ikakve patnje. To je, prema njegovim rečima, moguće samo ako se postigne ljubav prema Bhagavanu, priti. Zbog toga počinje da piše „Priti Sandarbu“. Ispod su njegove uvodne reči u knjizi, a zatim moj komentar.

Anučeda 1: Priti je najviši cilj postignuća

1.1 Potreba za pisanjem Prīti Sandarbhe

अथ प्रीतिसन्दर्भो लेख्यः। इह खलु शास्त्रप्रतिपाद्यं परमतत्त्वं सन्दर्भचतुष्टयेन पूर्वं सम्बद्धम्। तदुपासना च तदनन्तरसन्दर्भेणाभिहिता। तत्क्रमप्राप्तत्वेन प्रयोजनं खल्वधुना विविच्यते। 

Sada trebala napisati raspravu o ljubavi (Priti Sandarbha). Vrhovna Stvarnost, koja je subjekt utvrđen u svetim spisima, opisana je ovde u prve četiri Sandarbe, a Njeno obožavanje je objašnjeno u sledećoj [tj. petoj]. Sada, shodno tome, držeći se prirodnog redosleda rada, razmatramo svrhu ili prajođana [ljudskog života].

पुरुषप्रयोजनं तावत् सुखप्राप्तिर्दुःखनिवृत्तिश्च। श्रीभगवत्प्रीतौ तु सुखत्वं दुःखनिवर्तकत्वं चात्यन्तिकमिति।

Svrha ljudskog života je postizanje sreće i eliminisanje bola. Međutim, samo sa ljubavlju prema Bhagavanu postoji apsolutno dostignuće sreće i oslobođenje od patnje.

Komentar

Priti Sandarbha je poslednja knjiga Sat-sandarbha ili Bhagavata Sandarbha. Važno je pokazati korelaciju ili sangati ovih knjiga sa prethodnim. Postoji šest vrsta korelacije, naime kontekst, uvod, uzrok, povod, sredstvo i posledica. To je navedeno u sledećem stihu:

saprasaṅga upodghāto hetutāvasarastathā

nirvāhakaika-kāryaikye ṣodhā saṅgatir iṣyate

Šri Điva Gosvami ukazuje da je sada prilika (avasara) da se napiše Priti Sandarbha. Zašto? Jer je u uvodnom delu ovog dela, Tatva Sandarbha, napisao da će prvo uspostaviti odgovarajući autoritet (pramana) za analizu sambandhe, abhideje i prajođane naznačenih u prethodnoj anučedi. U narednih 17 anučeda, odlučio je da sledi Šrimad Bhagavatam kao najprikladniji izvor autoritativnog znanja o ovim temama (pramana). Zatim je, u sledećih 13 anučeda, analizirao srce autora i prva dva govornika Šrimad Bhagavatama u odnosu na ove tri kategorije. Predložio je da na osnovu ovih autoriteta dokaže da je svako pojedinačno živo biće sastavni deo Šri Krišne, Prvobitne Vrhovne Ličnosti (sambandha), bhakti je proces iskustva ovog odnosa (abhidheja), a ljubav ili prema je krajnji cilj koji treba postići (prajođana).

Zatim je u Anučedi 50 izjavio da će ove tri teme detaljno obraditi u šest odvojenih traktata. U ostatku Tattva Sandarbe i u Paramatmi, Bhagavati i Krišna Sandarbi opisao je prvu temu sambande. U petom je detaljnije objasnio abhideju. I sada dobija priliku da opiše treću i poslednju temu, koju naziva priti. Stoga, on piše: „Sada ćemo, u skladu sa prirodnim redosledom rada, razmotriti svrhu ili prajojan ljudskog života.“

Šri Điva Gosvami je ranije objasnio da je prirodno stanje đive da bude podređena Bhagavanu. Međutim, u svom uslovljenom stanju, điva se teško i bezuspešno bori da bude gospodar i uživalac materijalne energije. Ovo uslovljavanje se može otkloniti samo predanošću ili bhaktijem prema Bhagavanu. Iako postoje različiti oblici Bhagavana, Krišna je vrhovni objekat (išta-devata) takve predanosti. Najviše dostignuće bhakti je priti, to je vrhunsko dostignuće koje živo biće može postići.

Šri Điva Gosvami započinje raspravu o ovom krajnjem dostignuću veoma jednostavnom, ali dubokom izjavom: „Svrha ljudskog života je da postigne sreću i eliminiše patnju.“ Ovo je opšta izjava sa kojom se svako može složiti, bio teista, ateista ili agnostik, bogat ili siromašan, muškarac ili žena ili bilo kog pola, mlad ili star, zdrav ili bolestan, pismen ili nepismen, mudar ili glup. To je zajednička platforma koju niko ne može osporiti. Koju god akciju neko preduzme, na kraju želi da oseti sreću ili, kroz nju, da se suprotstavi sopstvenoj patnji.

Moglo bi se tvrditi da ljudi uglavnom naporno rade da bi stekli bogatstvo. Oni ulažu velike napore da to urade. Studenti se godinama bore da se kvalifikuju za posao. Ljudi čak preuzimaju velike rizike da bi zaradili novac, neki se čak upuštaju u ilegalne aktivnosti rizikujući svoje živote da bi to uradili. Dakle, izgleda da cilj nije sreća već novac. Odgovor na ovo je da novac sam po sebi nema koristi. Novac je samo sredstvo razmene koje se koristi za dobijanje željene robe. Takav predmet može biti direktan izvor sreće, poput hrane, ili može pomoći u ublažavanju nečije patnje, poput leka. S druge strane, može indirektno dovesti do sreće, kao što je sirovina za hranu poput povrća ili žitarica, ili može indirektno pomoći u ublažavanju patnje kao takve, kao što su biljke koje se koriste za pravljenje lekova. Slično tome, ako analiziramo sve svoje postupke, bez obzira koliko suptilni bili, otkrićemo da su oni namenjeni da nam donesu sreću ili otklone našu patnju, direktno ili indirektno. Stoga Šri Điva Gosvami s pravom piše da su to dvostruke svrhe svih ljudskih aktivnosti.

Postizanje sreće i eliminisanje patnje su takođe ciljevi svih sistema znanja, materijalnih ili duhovnih. Stoga, ne postoji sukob između ciljeva nauke i duhovnosti. Jedina razlika je u pristupu problemu, koji je, naravno, veliki. U slučaju nauke i tehnologije, postizanje sreće i eliminisanje patnje ima za cilj da izazove promenu spolja, i to je privremeno. Duhovnost, međutim, ima za cilj da donese unutrašnju promenu i ponudi trajno rešenje. Tako Šri Điva Gosvami piše: „Samo ljubavlju prema Bhagavanu postiže se sreća i oslobođenje od patnje apsolutno.“

Kada se jednom stekne ljubav prema Bhagavanu, čovek ostaje u beskonačnoj sreći, izvan svakog kontakta sa patnjom. To je tako zato što priti Bhagavane nije materijalna. Sreća koju čovek crpi iz čulnih objekata je materijalna, tj. dolazi od kontakta naših čula sa njihovim odgovarajućim objektima. Ovaj kontakt ne može biti večan. Dva najveća zadovoljstva u materijalnom svetu su hrana i seks. Ali ne možete jesti neograničeno ili uživati u seksu bez pauze. Čovek takođe može pronaći zadovoljstvo u slavi i moći, ali ni to nije trajno. Poznate ličnosti se smatraju usamljenim, depresivnim i zavisnim od nekih narkotika jer ne mogu da uživaju u moći ili slavi bez prekida. Stoga je ljubav prema Bhagavanu prava prajođana, a ne težnja za materijalnim znanjem ili materijalnim objektima. Potonji imaju koristi samo ako pomažu prvima. U suprotnom, to postaje gubljenje vremena i dragocena prilika u obliku ljudskog života koja bi se mogla iskoristiti za postizanje priti, najviše prajođane.