Obično čitamo ili čujemo da treba da volimo sebe. Samoljublje se ponekad promoviše kao sredstvo za postizanje sreće. Međutim, Šri Điva Gosvami kaže da čak ni spoznaja našeg unutrašnjeg ja neće doneti potpuno ispunjenje. Dajem relevantni deo iz prve anućede Priti Sandarbe zajedno sa svojim komentarom.

1.3 Znanje o Tatvi proizvodi samospoznaju i konačno oslobođenje od svake patnje

अथ जीवश्च तदीयोऽपि तज्ज्ञानसंसर्गाभावयुक्तत्वेन तन्मायापराभूतः सन्नात्मस्वरूपज्ञानलोपान् मायाकल्पितोपाध्यावेशाच्चानादिसंसारदुःखेन सम्बध्यत इति परमात्मसन्दर्भादावेव निरूपितमस्ति। तत इदं लभ्यते—परमतत्त्वसाक्षात्कारलक्षणं तज्ज्ञानमेव परमानन्दप्राप्तिः। सैव परमपुरुषार्थ इति।

Pojedinačno živo biće, iako pripada Vrhovnom, obdareno bespočetnim neznanjem o Njemu i savladano Njegovom majom, tone u beskonačnu materijalnu bedu zbog nedostatka znanja o svojoj svarupi i zbog svoje zaokupljenosti upadhijima koje je stvorila maja. Ovo je detaljno opisano u Paramatmi i Bhakti Sandarbi. Iz ovoga se razume sledeće: samo znanje u obliku intuitivnog iskustva Vrhovne Stvarnosti je ekvivalentno postizanju vrhovnog blaženstva. Ovo je zaista najviši cilj koji treba postići.

स्वात्मज्ञानप्रवृत्तिर्दुःखात्यन्तनिवृत्तिश्च निदाने तदज्ञाने गते सति स्वत एव सम्पद्यते। पूर्वस्याः परमतत्त्वस्वप्रकाशताभिव्यक्तिलक्षणमात्रात्मकत्वात्,उत्तरस्याश्च ध्वंसाभावरूपत्वादनश्वरत्वम्।

Kada se ukloni korenski uzrok [patnje], naime neznanje o Vrhovnoj Stvarnosti, tada se automatski javlja samospoznaja i konačno uklanjanje patnje. Prvo je prolazno jer nije ništa drugo do simptom samosvetlosti Vrhovne Stvarnosti koja se manifestuje, dok je drugo [tj. konačni prestanak patnje] prolazno jer se patnja tada pretvara u stanje post-nepostojanja (dhvaṁsa-abhāva) [što znači trajno odsustvo (abhāva) patnje nakon njenog uništenja (dhvaṁsa)].

उक्तं च पूर्वस्याः परमपुरुषार्थत्वं (भा. १.२.९) “धर्मस्य ह्यपवर्गस्य” इत्यादिना, (भा. १.२.१२)

तच्छ्रद्दधाना मुनयो ज्ञानवैराग्ययुक्तया।

पश्यन्त्यात्मनि चात्मानं भक्त्या श्रुतगृहीतया ॥ इत्यन्तेन।

Sledeći stihovi podržavaju prvi kao najviši cilj:

Ne treba misliti da je bogatstvo cilj vrlinskog dela (dharme), koje je zapravo namenjeno oslobođenju od materijalnog postojanja (āpavargyasya), niti da nagrada u obliku bogatstva, koje je namenjeno da se koristi za vrlinska dela, leži samo u uživanju želja. Ispunjenje želje nije namenjeno isključivo čulnom zadovoljstvu i ne bi trebalo da bude veće od održavanja života. A smisao ostajanja u životu jeste da se dovede u pitanje Stvarnost, a ne bilo šta drugo što se može postići vršenjem pobožnih dela. (1.2.9-10)

Oni koji su spoznali Apsolutnu Stvarnost, koja je nedualna svest (advaya-jñāna), nazivaju je Brahman, Paramatma ili Bhagavan. (1.2.11)

Oni koji su direktno spoznali Apsolutnu Stvarnost izjavljuju da je samo to Apsolutna Stvarnost koja je nedualna svest. Ova Stvarnost je označena kao Brahman, kao Paramatma i kao Bhagavan.

Mudraci obdareni verom u to [Apsolut] vide svoje sopstvo u Sopstvu kroz predanost praćenu znanjem i odricanjem, stečenim kroz čulo sluha. (1.2.12)

स्वतः सर्वदुःखनिवृत्तिश्च तत्रैवोक्ता (भा. १.२.२१) —”भिद्यते हृदयग्रन्थिः” इत्यादिना।

A automatsko uklanjanje svih problema je takođe opisano u istom poglavlju stihom:

Tek nakon što se vidi Vrhovno Biće (īśvaru) u sebi, čvor u srcu se prekida, sve sumnje se razveju i reakcija na svu karmu se uništava. (SB 1.2.21)

श्रीविष्णुपुराणे च (वि.पु. ६.५.५९)—

निरस्तातिशयाह्लादसुखभावैकलक्षणा।

भेषजं भगवत्प्राप्तिरेकान्तात्यन्तिकी मता ॥ इति।

Takođe u Višnu Purani:

Dostizanje Bhagavana je po prirodi vrhovno blaženstvo koje prkosi svakoj materijalnoj sreći. Ono je bez prekida i bez kraja. To je lek [za materijalno ropstvo]. (VP 6.5.59)

श्रुतौ च (तै.उ. २.९.१) —”आनन्दं ब्रह्मणो विद्वान् न बिभेति कुतश्चन” इति।

I u [Taitiriji] Šruti se takođe kaže: „Onaj ko poznaje blaženstvo Brahmana, ne boji se ničega.“ (TU 2.9.1)

Komentar

Može se izneti prigovor na tvrdnju da se Apsolut mora dostići kroz ljubav da bi se postiglo blaženstvo i oslobodilo patnje. Pošto je điva suštinski deo Apsoluta (tadija), koji u osnovi ima prirodu blaženstva, prirodno sledi da neki deo blaženstva Apsoluta takođe mora biti deo unutar đive, budući da je taj deo obdaren prirodom celine. Dakle, koja je potreba da se pronađe Apsolut ili Njegova ljubav? Ljubav je već unutar đive, ali je trenutno prekrivena majom. Čini se da ovo potvrđuje i sam Šri Krišna koji kaže: „Đnjana đive je prekrivena ađnjanom i stoga je zbunjena. Ako se ovaj pokrivač ukloni, onda će đnjana sijati poput sunca.“ (Gita 5.15-16)

Kao odgovor na ovaj argument, može se reći da deo ne mora nužno da deli sve kvalitete celine. Ljudska kosa i nokti su delovi koji pripadaju celini koja pripada telu pojedinca, ali ne poseduju svest. Možete ih obrezati bez ikakvog bola. Štaviše, princip da deo poseduje svojstva celine važi samo kada su svojstva celine homogeno raspoređena, kao u okeanu. Ovaj princip, međutim, nije primenljiv u slučaju kompozitnih konstrukcija poput kuće – vrata imaju drugačije kvalitete od cigle. Različiti delovi kuće imaju različite kvalitete, ali kuća poseduje sve kvalitete svojih delova i više od toga. Možeš živeti u kući, ali ne u vratima ili cigli. Čak i u slučaju okeana, u kome postoji ravnomerna raspodela kvaliteta, kap ne sadrži sve kvalitete okeana. Možete plivati, surfovati i roniti u okeanu, ali ne i u vodi.

Štaviše, điva je samo atomski deo tatastha šakti i nema kvalitete bahirange i antarange šakti. Ni gune prakriti ni priti nisu prisutne u đivi jer pripadaju bahirangi i antarangi šakti. Pošto je điva atomske veličine, sreća u sopstvenoj svarupi je takođe beskonačno mala. Štaviše, ova sreća nije iste prirode kao ona koja proizilazi iz znanja o Apsolutu koji je neograničen. Štaviše, điva je u neznanju ili je prekrivena ađnjanom.

Šri Điva piše da je đivino neznanje (ađnjana) vrsta odsustva koje nema početak (saṁsargābhāva). Iako je čisto duhovne prirode, nije svesna sebe niti Vrhovne Stvarnosti. Umesto toga, điva se poistovećuje sa stečenim kompleksom uma i tela. Đivino neznanje o njegovom pravom identitetu nema početka i stoga nije uzrokovano bilo kakvim njegovim sopstvenim delovanjem, niti delovanjem Tatve, niti bilo koga drugog.

Takvo uslovljavanje neznanjem deluje nelogično, naime, kako svesno biće može da ne zna svoj pravi identitet? Međutim, ovo je moguće pod uticajem maje, kao što je objašnjeno u Paramatma Sandarbi (48-55). Nezamislivom moći Bhagavana, maia može pokriti srednju marginalnu moć, uprkos tome što je inferiorna u odnosu na nju. Ovo je rekao Maitreja Muni dok je poučavao Viduru:

Takva je spoljašnja moć [maja] Bhagavana, koja protivreči svakoj logici, jer [zbog njenog uticaja] živo biće, koje je [po prirodi] vladar i oslobođeno, doživljava patnju i ropstvo. (SB 3.7.9)

Ovo bespočetno neznanje se ponekad opisuje kao znanje đive prekriveno neznanjem, kao u Giti 5.15 (ajñanenāvṛtam jñānam tena muhyaṇti jantavaḥ) ili kao njena zbunjenost majom kao u Vjasadevinoj viziji opisanoj na početku Bhagavatama,

yayā sammohito jīva ātmānaṁ tri-guṇātmakam

paro’pi manute’narthaṁ tat-kṛtam cābhipadyate

Zbunjeno ovom spoljašnjom moći, individualno ja, iako transcendentalno prema tri gune materijalne prirode, misli o sebi kao da se sastoji od njih i tako podnosi patnju koja proizilazi iz ovog poistovećivanja. (SB 1.7.5).

Obično zamišljamo prekrivenost kao nešto egzistencijalno. Međutim, Šri Điva Gosvami objašnjava da bespočetno prekrivenost đive nije pozitivna stvar već vrsta odsustva, koja se naziva samsarga-abhava. Prema filozofskoj školi njaja, postoje dve vrste odsustva (abhava), naime samsarga-abhava i anjo’nja-abhava. Prva od njih ima još tri podele koje se nazivaju prag-abhava (prethodno odsustvo), pradhvamsa-abhava (naknadno odsustvo) i atjanta-abhava (trajno odsustvo). Reč samsarga-abhava u ovoj anućedi odnosi se na prag-abhavu ili prethodno odsustvo, tj. odsustvo koje je završeno.

„Prethodno odsustvo“ (prāg-abhāva) je nepostojanje objekta, kvaliteta ili radnje pre nego što se ona pojavi. Nema početak, već se završava čim se predmet, kvalitet ili radnja proizvede ili manifestuje. U slučaju uslovljene ili uslovljene đive, prethodno odsustvo o kome se govori je odsustvo svesti o Apsolutnoj Stvarnosti, što uključuje svest o sopstvenom istinskom identitetu kao đive. Značenje je, dakle, da vezana ili uslovljena điva ne poznaje Apsolutnu Stvarnost kao niti samu sebe, i to neznanje nema početka.

U ovom stanju neznanja, điva sebe smatra kompleksom uma i tela, koji je spoljašnji omotač i proizvod tri gune maje. Iako nije svesna Apsolutne Stvarnosti (taj-jñāna-saṁsarga-abhāva-maya), a takođe nije svesna ni sopstvene istinske prirode (ātma–svarūpa–jñāna–lopāt), điva se poistovećuje sa umom i fizičkim telom i postaje preokupirana njima, koji su proizvodi maje (māyā-kalpita-upādhi-āveśāt). Neznanje, dakle, ima dva dela. Prvi je negativni deo, bespočetno odsustvo znanja o Bhagavanu i sebi. Drugo je ishod prvog i poprima oblik lažnog znanja o sebi. Ovo se ponekad naziva avidja (Joga sutra 2.3) ili ađnjana (Gita 5.15). Stoga, takva điva, pod uticajem maje, lišena je predanosti Bhagavanu, personifikovanoj Apsolutnoj Stvarnosti. Ovo se navodi kao uzrok biti pod uticajem ili prekrivanjem maje.

Maja ima tri gune, naime satvu ili sjaj, rađas ili kinetičku moć i tamas ili inerciju. Pod uticajem ove tri gune, ljudi imaju različite sisteme verovanja. Ovo je opisano na početku 17. poglavlja Bhagavad Gite. Osoba pod njihovim uticajem ostaje okrenuta (parāṅmukha) od Apsoluta i trpi posledice svoje karme. Iako su neznanje, tj. pokrivenost đive majom, ropstvo i materijalne patnje, bez početka i bez uzročno-posledične veze u normalnom smislu, predstavljeni su na takav način radi našeg razumevanja. Implikacija iza ovog naziva pokrivenost je da ropstvo nije svojstveno đivi i stoga se može ukloniti (ŠB 11.11.1). Kada điva prihvati predanost kroz besuzročnu milost bhakte, njegovo bespočetno neznanje (saṁsargābhāva) dolazi kraju. To rezultira znanjem o Apsolutu i ​​sopstvenom ja (svātma-jñāna-pravṛttiḥ), kao i prestankom svake patnje. Ovo istovremeno rezultira postizanjem blaženstva (ŠB 11.2.42, 43). Ovo postizanje blaženstva u obliku predanosti ili ljubavi je vrhovni cilj života (parama–puruṣārtha).

Šri Điva Gosvami kaže da su i sticanje znanja i prestanak patnje beskrajni. Razlog za prvo je taj što je to manifestacija unutrašnje moći Bhagavana. Ova moć nikada ne može biti obuzdana avidjom, ađnjanom ili majom, stoga nikada neće nestati. Ovo je opisano u Bhagavat Sandarbha (21-23). Prestanak patnje je takođe beskrajan jer dolazi u obliku „posle odsustva“ ili pradhvamsa-abhave. Kao što je pre-odsustvo bez početka, ali ima kraj, na isti način i post-odsustvo ima početak, ali nema kraj. Na primer, glineni lonac, pre nego što je napravljen, ili nije postojao ranije ili je postojao ranije (prag-abhava). Ovo prethodno odsustvo nema početka, već se završava čim se proizvede lonac. Ako je lonac razbijen, on ima „post-odsustvo“ ili nepostojanje nakon uništenja (pradhvaṁsa-abhāva). Ovo post-odsustvo ima početak, ali nikada neće doći do kraja jer se isti lonac nikada više ne može napraviti. Slično tome, kada je patnja uništena znanjem Apsoluta, nastaje odsustvo patnje, koje se nikada više neće pojaviti.

Zatim Šri Điva Gosvami citira izjave Šute Gosvamija kako bi pokazao kako je direktno iskustvo Tatve vrhovni cilj života i kako ono automatski dovodi do kraja svih patnji. Stih iz Višnu Purane (6.5.59), koji je mudrac Parašara izgovorio Maitreji, potvrđuje ovaj zaključak. Mantra iz Taitirija Upanišad (2.9.1) kaže da kada jednom shvatite blaženstvo Brahmana, više nema straha. Strah je uzrokovan identifikacijom sa kompleksom uma i tela koja proizilazi iz neznanja o Apsolutu, kao što je rekao mudrac Kavi:

Živo biće koje je odvojeno od Bhagavana postaje apsorbovano u dualnost (dvitiju). Kao rezultat toga, obuzima ga strah, njegov koncept postojanja je iskrivljen i zaboravlja svoj prirodni položaj. Sve se ovo dešava spoljašnjom moći Bhagavana. Stoga, onaj ko je zaista mudar obožava ga kroz proces neuprljane predanosti, smatrajući svog duhovnog učitelja otelotvorenjem Božanskog i sebe samog. (SB 11.2.37)

Znanje o Brahmanu tako iskorenjuje uzrok straha.